Pre skoro dve godine imala sam ovakav naslov jednog posta. Posto mi se cinilo da je on najprikladniji za situaciju kroz koju prolazimo, resila sam da ga opet iskoristim.

Elem… Jovan je krenuo u jaslice.

Znala sam da to nece ici bas glatko, jedno je kad se o tome misli ili prica, a drugo je kada ta prica zaista krene.

Blago je reci da sam bila zatecena cinjenicom da, kada dete uvede u sobu sa decom, roditelj ne moze da bude prisutan ni trenutka sa svojim detetom. U trenutku kada smo ulazili u sobu, Jovan me je drzao za ruku-  samo su nas razdvojili i meni zalupili vrata pred nosom. Dok su se vrata zatvarala, uhvatila sam njegov izbezumljen pogled upucen meni. Iz sobe je dopiralo njegovo ridanje i urlanje. I ja sam se rasplakala...

Tako je poceo nas prvi dan u jaslicama, a potom su usledili mnogi dani slicni njemu.

Moje pitanje koje, koliko mi se cini, moze da ode samo u etar je :”Zasto to mora da bude tako surovo?”

Bila sam i na roditeljskom sastanku u vrticu, i tamo sam cula jednu recenicu koja veoma neodredjeno objasnjava decije ponasanje, pokusava da opravda sve muke kroz koje deca prolaze:”Privikavanje na polazak u vrtic je bolno. Moze da traje i 6 meseci”.

Evo kroz sta sve je Jovan prolazio :

Prva faza – nije bas svestan gde ga to vodimo,ali pocinje da urla kad pridjemo vrticu, i pokusava da pobegne . Ovo je trajalo od prilike tri dana, i dogadjalo se dok smo i zmu i ja jos bili na godisnjem i vodili ga u vrtic.

Druga faza – zmu i ja krecemo na posao, odvodjenje u/dovodjenje iz vrtica preuzima deda. Mislim da je ovo ubedljivo bila najgora faza. U isto to vreme, ja sam na poslu prebacena na novi projekat. To jutro kada je deda trebao da ga prvi put odvede, ja sam sedela u novoj kancelariji, vrtela se na kompjuterskoj stolici, cekala sam dodje vodja tima i da mi da uvodnu rec, a istovremeno sam grcevito stiskala mobilni telefon i cekala da se deda javi i kaze mi kako je sve proslo.

U tom trenutku pored moje kancelarije prolazi koleginica, ugleda me , udje u  kancelariju i kaze:”Tebi se izgleda ne dopada sto su te premestili na ovaj projekat.Bas si mi nesto namrstena” Ja odgovaram:”Ma nije to, cekam poziv da cujem kako je bilo u vrticu”. Uto prolazi druga koleginica koja ima cerku par godina stariju nego Joca,i koja zna kako sve to ide .Cuvsi nas razgovor, samo je rekla:”Znam kako ti je, ajde kad budes imala vesti, javi mi”. Prolazi vreme, niko se ne pojavljuje, telefon cuti. Koleginica proviruje i pita:”Jel ima nesto novo?” Ja :”Nema, ne znam zasto mi se otac nije javio, vec je trebao.” Par minuta kasnije, zvoni mobilni. Jovanova svojeglavost i tvrdoglavost dozivela je kulminaciju – on je jos kod kuce prokljuvio gde ga to deda vodi, poceo je da rida, da urla, da se bacaka i valja po podu, i da se otima. Deda mu je obuo patofnice za vrtic jos u stanu, uzeo ga dok se ovaj otimao, i izneo ga iz stana. Orila se cela zgrada. U kolima se malo smirio,ali kad je video kuda deda skrece, ponovo je  udario u dreku. Deda ga je samo predao sto je brze mogao, a kada je dosao po njega, vaspitacica je rekla da nije prestao da place, da se otimao, da ga je drzala  i da nije smela da ga pusti, jer bi lupio glavom o pod. I na kraju je rekla da samo treba da budemo uporni, i da ce se  Jovan privici...

Odlazim da ispricam koleginici dogadjaje iz vrtica. U njenoj kanelariji je citav programerski tim. Moju pricu slusaju skoro svi,vrte glavom... Starije kolege koje vec imaju veliku decu, tese me da ce Jovan sada da se muci,ali da ce kasnije imati samo koristi od ranog ulaska u kolektiv. I jos mi kazu:”Ako sad popustis, gotova si...”

 Treca faza  -  Jovan je izgleda  shvatio da ga tamo niko ne muci, i da ima igracaka kojih nema kod kuce. Nevoljno ide tamo, ali se  oslobodio i sam vadi igracke iz kutija i zabavlja se. Najsvetlija tacka ove faze je tobogan koji su jednog dana vaspitacice postavile na sred sobe. Kada je deda dosao,on je bio zauzet penjanjem i spustanjem niz tobogan, nije hteo da ide kuci, vec je pokusao da dovede dedu, da se zajedno igraju.

U firmi, vecina njih koja je onog dana cula moju pricu, svracali su povremeno da pitaju kako tece privikavnje. Onaj stariji kolega je cak uspeo i da me nasmeje. Usao je u  moju kancelariju i pitao:”Kako je nas junak ? ” 

 Cetvrta faza – vaspitacice su pocele da ga hvale da je bio dobar, i da za koji dan moze i da ostane na spavanju. Ja sam se vec ponadala da su stvari krenule na bolje, a onda sam shvatila da smo opet u novoj fazi – Jovan je izgustirao boravak u svojoj jaslickoj sobi, ne zeli da se druzi, ne zeli cak ni da sedi sa drugom decom, nece ni da jede. Kada je zmu dosao juce po njega oko podne, zatekao ga je kako sam sedi u jednom delu sobe. Kada ga je Jovan ugledao, momentalno je poceo da place. Na povratku kuci, Jovan je prstom pokazivao na zgradu u kojoj je vrtic, odmahivao je glavom i govorio : ”Ne… ”

 Mali moj… nije sve u zivotu potaman…Ni mami se ne ide svaki dan na posao, pa ide…

Imam jos nekoliko dilema, pre bi ih nazvala retorickim pitanjima –

Koje sve duznosti/obaveze jedna vaspitacica ima prema deci koju cuva ?  Da li u to spada i brisanje nosa ? Jovana su vec nekoliko puta iz vrtica pokupili sa slinama koje su mu dosle do usta.

Kako je njima osmisljen dan? O tome niko ne prica. Vaspitacice samo kazu da li je plakao/bio dobar, i da li je jeo. Stekla sam utisak da se deca uglavnom sama vrte po sobi, uzimaju igracke i tako im prodje dan. Mozda gresim?

Idemo dalje....ove nedelje planiramo da ga ostavimo na spavanju. To bi u principu i bio poslednji deo njegovog boravka u vrticu. Deda ce ga uzimati oko 14:30h, i ostatak dana dok mi ne dodjemo sa posla, bice kod babe i dede.

Da ne bude sve crno, i da se ne svede sve na pricu o privikavanju, reci cu jos i da se dosta toga desava i kod kuce...Nodi, Majstor Bob i Traktor Tom su apsolutni hit. Ni vesti vise ne mozemo da pogledamo, jer Jovan ”postavlja prioritete”.

A ono sto je mene najvise odusevilo je  jedno vece kada sam resila da malo sviram i da vidim da li ce Jovan reagovati na to. Jovan je sa cudjenjem izvio vrat i pogledao ka delu sobe gde sam ja bila i odakle je ujedno dolazio zvuk. Momentalno je i on hteo da svira. Onda sam ja uzela da odsviram jednu kratku kompoziciju, koja je na kraju bila propracena zmuovim aplauzom. I Jovan mi je tapsao. A zatim je na opste iznenadjenje mene i zmua prisao klaviru, trazio da ga popnem, dva puta nasumicno pritisnuo dirke, pogledao nas je sa osmehom i poceo da tapse samom sebi  Bio je docekan nasim aplauzom i salvama smeha...Poceli smo pomalo da sviramo skoro svaki dan.

Ovo je jedna od slika sa nasih zajednickih svirki...

Idemo dalje...