Kada smo isplanirali da nash godisnji odmor provedemo na Krfu, odlucili smo da posetimo sva mesta koja su vezana za srpsku istoriju. Proucili smo izvore koji o tim mestina svedoce. Pored opstepoznatih ostrva Vido i Srpske kuce koji predstavljaju nezaobilazne destinacije svih srpskih turista koji se obru na Krfu, pronasli smo jos dve manje poznate lokacije – Agios Mateos, i Guviju.

Agios Mateos se nalazi u planinskom kraju., na jugu ostrva. Malo Srba zna za njega -  tamo se nalazi  spomenik Drinskoj diviziji.  Prica vezana za ovo mesto je sledeca: Janis Janulis, krfski seljak je ustupio svoju njivu da bi se na njoj sahranili umrli pripadnici Drinske divizije koji su bili stacionirani u ovom mestu.. Iako je kasnije izvrsena ekshumacija i posmrtni ostaci premesteni u kosturnicu na ostrvu Vido, ovaj plemeniti seljak je zakleo svoje potomke da nikad vise ne obradjuju ovo parce zemlje.

 Objasnili su nam da se spomenik nalazi u predivnoj borovoj sumi, na kilomerar od gore pomenutog sela.

Nas prvi motorizovani dan odlucili smo da provedemo u potrazi za ovim mestom. Umesto da krenemo do grada Krfa i onda da se auto-putem spustimo do luke Benitses, mi smo odlucili da skoknemo do prelepog planinskog sela- vidikovca Pelekas, i da odatle nastavimo ka jugu. Ovo se ispostavilo kao velika greska, jer je put bio uzasno uzan, tezak, krivudav, stalno smo se naizmenicno penjali,pa spustali, i to je trajalo satima. Jovan je malo spavao, malo bio budan, a ja sam sedeci zajedno sa njim na zadnjem sedistu , imala grizu savesti kada sam ga gledala kako mu glavica sheta levo-desno u tim silnim krivinama. Stigli smo u Agios Mateos, a onda na izlasku iz sela, smanjili smo brzinu i poceli da trazimo opisano mesto. I pored cetvoro sirom otvorenih ociju, mi putokaz ka spomeniku nismo videli. Videli smo silne table za taverne i benzinske pumpe, ali onog sto smo mi trazili nije bilo. Ja sam predlozila da se eventalno vratimo nazad i ponovo procesljamo taj deo puta, ali kad smo pogledali Jovana zajapurenog, nervoznog i gladnog, odlucili smo da odustanemo od potrage i sto brze pronadjemo izlaz ka moru, gde bi ga presvukli i svi zajedno nesto prezalogajili. Par dana nakon ove nase potrage, sreli smo jednog poznanika u Dasiji, ciji je deda bas sahranjen u Agios Mateosu, i koji se bas bio zainatio da pronadje to mesto. Rekao je da se on tri puta vracao, i na kraju je iza neke krivine ugledao malenu tablu koja je pokazivala skretanje ka  spomeniku. I zmu i ja smo zakljucili da  Grcima nije u interesu da promovisu srpsko stradanje i prijateljstvo sa nama, jer je bitnije da se ostvare dobri odnosi sa “zapadom”.

Par dana kasnije, odlucili smo da okusamo srecu sa drugim srpskim spomenikom, i potrazimo ga u Guviji. Potrazili smo pomoc mestana, ali ispostavilo se da im engleski jako skripi cim se razgovor skrene sa ugostiteljsko/turistickih tema. Kada me je devojka iz kafica na plazi konacno razumela sta trazim, rekla je da ne zna gde je spomenik, i pozvala je nekoga telefonom da se raspita. Odgovor je bio – produzite jos 100m peske  plazom i ugledacete ga

I konacno naisli smo to sto smo trazili . Jeste maleni spomenik, ali oboje smo se osmehnuli kada smo ugledali na ploci srpski jezik.

Mala je slika da bi se sa nje procitala slova na ploci,ali ukratko pise da se srpska vojska polazeci iz Albanije, na tom mestu iskrcavala od 6. januara do 5. aprila 1916. godine.

 Nakon par dana koje smo proveli obilazeci plaze, odlucili smo se da posetimo Vido, Srpsku kucu i da prosetamo ulicama grada Krfa.

O ostrvu Vido i cuvenoj plavoj grobnici necu mnogo pisati, jer su uglavnom svi koji su bili na Krfu, posetili ovo mesto. Reci cu samo da sam se zaprepastila kada sam shvatila priblizavajuci se Vidu da nikada ranije nisam videla plavlje more, fascinirala me je tisina koja vlada na samom ostrvu. U meni su se budila pomesana osecanja  - gledajuci u more mislila sam na “Plavu grobnicu” Milutina Bojica, srce mi se steglo kada sam hodajuci po Vidu zamislila tela umirucih vojnika  svuda po ostrvu , kako leze na golom kamenju, cekajuci svoj kraj. Videli smo i uvalu iz koje su kretali brodovi koji su tela vojnika odvozili u plavi grob. Niko nije ni morao da mi kaze da je to ta uvala – kada sam ugledala prizor predamnom, znala sam na kojem sam mestu.

Istovremeno u meni su se javila jos dva  osecanja –  prkos i ponos. Dovela sam na ovo mesto malenog potomka srpskog ratnika. Jovanov cukunededa Toma, nosilac Karadjordjeve zvezde, presao je celu Albaniju, oporavio se, ucestvovao u proboju Solunskog fronta i vratio se ziv u Srbiju. Nisu uspeli da nas uniste, novi izdanci dolaze da se poklone senima svojih predaka.

I dok Jovana drzim za rucicu, i idem za njim udovoljavajuci njegovoj neumornoj zelji da hoda do iznemoglosti, svim srcem zelim da on ne vidi ni “r” od rata, i da mu zivot bude drugaciji nego zivoti njegovih predaka.

                                       Vido - pristaniste 

Vido -spomenik kraljevske mornarice stradalim vojnicima      

                                                 Vido - mauzolej

Nakon Vida otisli smo u Srpsku kucu, Jovan je spavao u kolicima dok smo mi obilazili muzej i brisali suze. Zmu je slikao mnogo kadrova iz muzeja, ali ja ih ovde necu objavljivati –  treba ih videti uzivo, tako imaju mnogo vecu tezinu.

Kada smo izasli iz muzeja,  trebalo nam je par minuta da se osvestimo da se nalazimo u gradu Krfu. U to se Jovan i probudio, i tada je nastala ova slika.

         Kod Srpske kuce

Ostatak dana proveli smo istrazujuci uske ulice grada Krfa. Pomesali smo se sa rekom turista koji su koracali gradom koji podseca na Dubrovnik, a ima neki svoj neodoljivi sharm.

Obilazak grada Krfa zavrsili smo nezaobilaznom setnjom Listonom, i predahom u jednom od njegovih kafica gde cene nisu nimalo naivne ,ali vazi nepisano pravilo:”Nisi bio u gradu Krfu, ako nisi popio kafu na Listonu” J

                                             Liston

Samo dva dana nakon dogadjaja iz prethodnog posta, odleteli smo na Krf. Pripreme za put su bile ekspresne, uz put smo sredjivali utiske sa slavlja, raspakivali poklone, pa pakovali kofere, gledali slike. Otisli smo ostavljajuci za sobom sobu punu cveca. Zamolili smo moje roditelje da posle nekoliko dana bace to cvece da nam se stan ne bi pretvorio u haos. Naravno da nismo uspeli da skrstimo par sati dobrog sna do ukrcavanja u avion. Racunali smo da cemo uspeti da se odmorimo kad stignemo tamo…Pre nego sto sam ovo pocela da pisem, citala sam Milicine zapise sa Zakintosa, i samo se nasmejala kada sam procitala kako su njih dvoje sledece jutro spavali do 11h.

Mi smo zaista imali plan da izvedemo nesto slicno, samo sto smo malo “zaboravili” da beba Joca na letovanju spava sa nama u istom krevetu i da se doticni gospodin budi u 7h.

Naravno ,od spavanja i izlezavnja u letnji dan do podne, nije bilo nicega. Ipak,odlucili smo da se odmorimo tako sto smo se dogovorili da necemo iznajmljivati auto prva dva dana. Bili smo smesteni u Dasiji, u apartmanima koji su u delu gde su privatne kuce Grka,skroz na kraju mesta. Nas apartman bio je u prizemlju tog kompleksa, imali smo veliku terasu sa koje se preko dva stepenika lako izlazilo u prostranu bastu. Jovan je tu setao(tj. vodio tatu)do iznemoglosti, ja sam  natenane postavljala dorucak. Pa smo onda svi troje jeli, pa se spremali za plazu, i onda polako, kad maloj deci nije mesto na plazi,negde oko 11h J, krenuli smo bas tamo J. Namazali smo Jovana debelim slojem kreme sa zastitnim faktorom, poneli smo mu i specijalni shlauf  koji podseca na dubak, pa camac,koficu sa grabuljom i ostalim rekvizitima za igru., pa stvari za jelo i preobuku,pa nashe stvari,peskire,lezaljke. Stavili smo Jovana u kolica i krenuli. Izgledali smo kao cirkus J. Na plazi smo videli da ima puno roditelja sa bebama i da 80% plaze prica srpski. Takodje videli smo i da sve bebe mirno sede na peskirima i igraju se raznim gumenim igrackama. Zmu i ja smo odusevljeno rekli kako ce i Joca isto tako. Kad ono…cim smo ga stavili na peskir, Jovan je istog trenutka odlucio da pobegne puzeci. I pre nego sto smo i uspeli da se osvestimo, njemu su usta bila puna peska ,pravio je face i mljackao. Onda smo ga isprali slatkom vodom, a on je posle toga samo nastavio besomucno setanje po plazi. Malo je prilazio i do vode,ali cim bi talasici zapljusnuli njegove nogice, zustro se okretao i bezao u dubinu plaze.

Nakon svih pregledanih slika koje smo ovog leta napravili, shvatila sam da je ovo jedina slika na kojoj je Jovan koliko-toliko u dodiru sa vodom. Naravno, ne bi mi bili mi, da ga nismo suptilno i na prevaru svaki dan po nekoliko puta potapali, ali da budem iskrena, svaki taj nash pokusaj zavrsavao se njegovim placem. Dzaba smo vukli te silne rekvizite za vodu. Iskusni roditelji starije dece su nas tesili da mnoga deca u tom uzrastu imaju strah od vode, a kasnije im se toliko svidi, da imaju problema da ih isteraju na obalu.

Ovo je jedna od uspelih slika  bebe Joce na peskiru, doduse u pokretu J

Ovakvo mirno porodicno letovanje trajalo je samo dva dana. Iako smo od porodica sa bebama  bili jedini koji su imali ideju da iznajme auto, nismo se pokolebali. Krf nas je zvao da ga obidjemo J . Od trenutka kad su kola stigla u nashe ruke, letovanje poprima jedan sasvim drugaciji tok. Postajemo lutajuci krfljaniJ O tome sta se desavalo dalje bice reci u  sledecim postovima.

Sticajem ne tako lepih okolnosti, zmu i ja smo prosle godine bili prinudjeni da odlozimo nase vencanje,i da umesto cele ceremonije, odemo samo u opstinu, da u krugu najuze familije potpisemo dokumenta i postanemo bracni drugovi. Dogovor je pao da se slavlje organizuje na leto iduce godine i da istom prilikom kada se mi budemo vencali u crkvi, krstimo i Jovana. Tako je i bilo :) Datum vencanja i krstenja bio je 31. avgust. O pripremama i jurnjavi da ceo dogadjaj ispadne kako treba ovom prilikom necu pisati, vec cu odmah da predjem na dan "D" :).
To jutro moja kuma se pojavila noseci bidermajer i cvetic za mladozenju napravljen specijalno po mojoj zelji, u kojem su pored originalnog cveca morali da budu i suncokreti. Te malecke suncokrete smo uvrebali u jednoj zardinjeri nekoliko dana ranije, i onda je ona isla noc pre vencanja da ih ubere. Imala je peripetiju i sa gazdom prodavnice cija zena zapravo gaji te suncokrete,ali nekako se nagodila sa njim uz obecanje da ce mu doneti sliku buketa za koji su suncokretici "stradali" :).
Pripreme su polako tekle, malo smo ih prekidali da bi dali Jovanu da jede. Dok smo se kuma i ja sminkale i zabavljale oko frizura, malo smo preskakale Jovana koji je svo vreme kruzio stanom u dubku. Imale smo dobar tajming sve do oblacenja vencanice, a onda nastaju peripetije. Moja vencanica imala je neko shniranje pozadi, i kuma se mucila sama to da utegne,ali joj nije islo. U to se pojavio i zmuov kum koji je uzeo Jocu u ruke, a zmu je upao kod nas u sobu i zajedno sa kumom poceo da zateze vencanicu. Tu vec debelo kasnimo. Jovan kao da oseca napetost i nervozu u vazduhu, postaje kenjkav i sve to otezava nash pokusaj da se koncetrisemo i konacno krenemo. Zmu na brzinu oblaci svecano odelo i znalacki vezuje kravatu u trenutku. Kuma nije uspela da mi pokupi shlep vencanice, postojalo je neko dugme na unutrasnjoj strani haljine koje je trebalo da drzi shlep skupljen. Odlucujemo se da tako krenemo, ja drzim vencanicu u rukama, izlazimo u hodnik, i konstatujemo da lift ne radi!? Idemo peshke sa shestog sprata, i taman kada smo trebali da udjemo u kola, ja kazem:" Zaboravili smo bidermajer i cvet za mladozenju". U istom tom trenutku moj otac zove i pita gde smo, posto nas svi gosti nestrpljivo cekaju ispred crkve. Zmu odgovara da stizemo,a onda on i kuma(koja na stiklama dok trci ogromnom brzinom izgleda kao gazela) jure da pokupe to sto smo zaboravili. Ulecemo u kola, kum na nekoliko semafora juri kroz crveno. Shlag na torti bili su  radovi u Toshinom bunaru - sve oko crkve sv. Djordje je raskopano, mi parkiramo u najblizoj ulici i jurimo preko gradilista da bi dosli na ulaz crkve. U tom trenutku presrece nas fotograf,a ja se kiselo osmehujem misleci kako te slike nece ni na sta da lice i kako tek sad pocinje zvanicni deo ceremonije gde treba da smo svi smireni i sjajno raspolozeni.
Jedna od tih slika je ova. Sad kad je gledam,postala mi je draga,izgledamo kao Antonio Banderas i ona njegova cica u filmu "Desperados",samo nam u pozadini nedostaje vatra  :)))

A onda sledi brzo konsolidovanje u crkvenom dvoristu,i slika...Mi smo cool :)

Nakon toga, stvari krecu uobicajenim tokom...Prvo smo se zmu i ja vencali...

A odmah nakon toga sledilo je Jovanovo krstenje. On je vec bio nervozan i umoran od silne trke, a pomalo i gladan. Mi smo u celoj frci zaboravili flasicu sa mlekom u kolima koja smo parkarali dve ulice dalje, pa nije bilo mogucnosti da decko nesto prezalogaji. Na krstenju on je dosta plakao,pogotovo kad je dosao onaj deo da mu svestenik tri puta sece kosu i poliva ga vodom. Medjutim niko od gostiju se nije iznenadio sto on place, i komentari su bili da je uobicajena stvar da bebe/mala deca na krstenjima placu. Mene je kuma utesila da kada Jovan bude gledao sopstveno krstenje posle puno godina, da ce bar imati cemu da se smeje.
Ovo je jedna od retkih slika na kojoj Jovan ne place. Nekoliko trenutaka su ga zabavljali kljucevima od auta...

Nakon toga malo smo se slikali ispred crkve. Ove dve slike su iz te kolekcije.

I konacno odlazak na svecani rucak u hotelu "Zlatnik" u Zemunu...Atmosfera je bila divna,svi su bili dobro raspolozeni,imali smo unplugged orkestar koji je, dok je trajao rucak, isao od stola do stola, ljudi su narucivali pesme za svoju dushu...
Jovan se sa bakom povukao u sobu za mladence koju smo dobili na koriscenje do sutra ujutro. Lepo je jeo, i odspavao je dobru partiju sna. Njemu su se pridruzile i sestre od tetke, bliznakinje, cetiri meseca mladje. Posle zavrsetka "slanog dela" rucka, orkestar je zasvirao kolce,i ja sam morala virtuozno da igram u vencanici kojoj bi malo ja zgazila unutrasnji zipon, a malo bi me nagazio neko sa strane. Ipak, dobila sam pohvale da mi dobro ide :)

Malo pre sluzenja torti pojavio se Jovan, osvezen i preobucen :)

Imali smo dve (glavne) torte - nashu mladenacku, i Jovanovu tortu,koje su se zajedno pojavile u sali, a pored njih bilo je i pregrst drugih torti. Ja sam tada uspela da probam samo gornji deo nashe mladenacke torte, a tek sutradan sam zaista degustirala ostale.

I onda je opet krenula muzika,repertoar je bio svakojak, cak smo poveli i "vozic" kada su svirali "Zenica blues" :)

Vreme mi je proletelo kao nikada do sad na ovakvim dogadjajima, iako sam bila premorena,bila sam sva pozitivna i nasmejana i trudila sam se da uzivam u svakom trenutku. Nista od ovoga ne bi bilo kao sto je bilo, da nismo timski radili -na prvom mestu nista bez zmua :), moja kuma se pokazala kao najbolja kuma na svetu,doletevsi iz Amerike samo zbog naseg vencanja, zmuov kum je znalacki smirivao tenziju u kriticnim trenucima, zmuova mama koja je najvise brinula o Jovanu,ali je stigla i par kola da odigra, i naravno veliko hvala  mojim roditeljima bez kojih ceo ovaj dogadjaj ne bi bio ovako lep i dostojanstven.