Iako sam otisla na bolovanje pre mesec dana,i dalje se cujem sa kolegama i toku sam sta se tamo desava...Znam da u poslednjih par meseci atmosfera nije bila sjajna,ali ja sam se tesila da to mene ne treba da brine, jer ionako cu biti odsutna na duze vreme...Cak sam i prema sebi bila kriticna i smatrala sam da se mozda ponasam suvise "svileno" i da ne treba ocekivati da je svako prijatan za saradnju,i da ja ne umem na pronadjem nacin da se prilagodim i izvucem najbolje sto umem iz situacije kada pojedinac navlaci stvari na svoju vodenicu,i tom prilikom potiskuje ostale i nema obzira ni prema kome.Kompanija je ostvarila profit, to stoji,ali desilo se ono sto nisam smela ni da pomislim - ostatak tima vise ne postoji.Izgleda da i nisam bila bas tako "svilena", drugi su reagovali mnogo jache nego ja...I sta sad? Hoce li me zvati da se vratim da radim? Mashine su na terenu,a ako nesto krene kako ne treba,nece niko umeti to da popravi...A ja jos nedelju dana, i ulazim u osmi mesec...
Naravno,najbolje bi bilo kada bih samo sebi promrmljala kako se mene to ne tiche, da sam na bolovanju,i imam vaznije stvari na umu...A opet,to je bio moj zivot u protekle tri godine,po osam sati dnevno(naravno,vikendi su iskljuceni:) ) ja sam provodila vreme tamo,ucila,ulazila u materiju, i pocinjala sam da budem sposobna da problem resim u hodu,bez icije pomoci.Iako me ceka jedan novi segment zivota, jedan ogroman "projekat", ne uspevam da skrenem misli sa mojeg dosadasnjeg zivota koji mi daje znak da je i dalje prisutan, da se odvija,da zivi svojim tokom...
Sta ce me sacekati kad se vratim? Pokusavam da to pitanje odgurnem od sebe...Videcu kad za to dodje vreme...
A buducnost hrli ogromnom brzinom...Dobila sam uput za kliniku,polako ulazim u porodjajni finish...Jos nisam resila da li da uzmem epidural ili ne...Nismo resili ni da li ce On prisustvovati porodjaju ili ne...Nismo nista od stvari za bebu kupili - znamo od prilike cene krevetica,i slusamo savete da kupimo neke plavkaste stvari,ali i neke neutralne, da mogu da budu i kasnije upotrebljive, kada se odlucimo za jos jednog bebirona...
Ni sobu nismo sredili,beba bi trebala biti sa nama u spavacoj sobi,ali to trenutno nije moguce, jer prethodno treba napraviti ormane,u koje cemo potrpati stvari koje trenutno lelujaju po sobi gradeci jedan "kreativni haos"...
Moram da priznam da sam srecna sto se fizicki nisam mnogo promenila - iskreno, pribojavala sam se da kad dodjem do kraja,da cu biti kao bure.A mene na pragu osmog meseca sestra u domu zdravlja opominje da ne stavljam knjizicu na mesto sa prioritetom,jer su tamo trudnice,a onda me pita:"Jeste li vi trudnica?", posto kapira da se ne pomeram i da je zabezeknuto gledam. Pa onda na vadjenju krvi druga sestra me pita - a vi ste trudnica? Drugarica koja me jako dugo nije videla,a srela me je oko 10h pre podne u Piramidi,pita me:"Odkud ti u ovo doba ovde?",a na moju opasku da sam prestala da radim,i dalje unezvereno vrti glavom.Tek kada sam joj skrenula paznju na stomak, rekla je:"Jao nisam videla,imas tu crnu duksericu,pa se ne primecuje..." Do sada sam se ugojila 7kg,svi koji me vide kazu da dobro izgledam,da sam ista kao pre,i da mi se samo vidi stomacic. Tajna je u redovnoj fizickoj aktivnosti koju preporucujem svim devojkama/zenama koje ostanu u drugom stanju,a imaju sasvim normalne trudnoce,  kojima nije potrebno strogo mirovanje.
I moram da primetim da imam jednu mirnu bebu(bar za sada je tako :) ) - ne rita se mnogo,meskolji se kada duze sedim,ili kada  ga prignjecim prilikom vezivanja pertli na patikama...Voli da se mrda kad legnem da spavam,i redovno se tada tata malo igra sa njim,jure se po mojem stomaku,a tata se smeje svaki put kada "uspostave kontakt"... :)
Sve u svemu,da kucnem o drvo,za vecinu vremena u proteklih par meseci ne bih mogla da kazem:"Pregnancy sucks"...Naravno,svi me upozoravaju da ce beba da tek sad krene da dobija na tezini,i da se spremim na dobre bolove u ledjima...Videcemo, ja vec trudnicki pojas za trku imadem :)
Pozdrav od nas dvoje! :)