Ah, zasto li sam mislila da kad prestanem da radim, da ce sve krenuti nekim mirnim tokom,uz relaksaciju,citanje knjiga i ostale spokojne stvari?:) Odgovor je verovatno sto to onda ne bi bila ja... :)
Iznenada sam dobila potrebu da plivam. Osecam se kao balon koji je pun vode,i imala sam zelju da budem okruzena vodom i da plutam...Cak sam i dva puta sanjala da plivam.Onda sam se  na javi presabrala i krenula da mozgam gde bih ja to plivala...Skolski raspust jos uvek traje,visoke su temperature,bazeni krcati...Nijedan mi nije bas blizu,a cula sam i to da se voda u njima menja dva puta godisnje,i da za preciscavanje te vode samo koriste hlor i ostale hemikalije...Ja sam htela osamu, i mir,da mogu da plivam,da mi niko ne smeta,i u krajnjoj liniji koja me i ne tangira mnogo,ali ipak bi mi prijalo ako se to ne bi dogadjalo,a to je da niko ne obraca paznju na moj stomacic koji se lepo vidi na mojem dvodelnom kupacem...I posle premisljanja odluka je pala - idem na Adu,uprkos tome sto znam neke ljude koji se tamo ne kupaju uopste, iako nisu trudni :) Presla sam reku,sela sam na vozic i odvezla se skroz prema nudistickoj plazi.Kako smo se odaljavali od tobogana, sve je bilo manje i manje ljudi...I tako, malo pre pocetka nudisticke plaze, nasla sam zgodno mesto,sa hladovinom na plazi,i usla sam u vodu.A u vodi, cekala me je neocekivana reakcija.Beba se uzasno uznemirila,krenula je da se mrda i da mi se penje skroz na zeludac.Proslo mi je kroz glavu da on do sada nije bio u vodenoj sredini(osim kada se tusiram,ali to se ne racuna, naravno), i verovatno ga je uznemirio taj drugaciji osecaj.Ja se nisam dala,provela sam par minuta u vodi,plivala sam malo i izasla na sunce da se osusim.Vec sledeci put beba se nije pomerala,plivala sam najnormalnije,a pocinjala je da se pomera tek kad bih izasla na suvo...Mislim da mu prija plivanje,samo je morao da se navikne na novu sredinu,ipak mu je bio prvi put :) Kasnije sam krenula i da eksperimetisem - napravila sam kolut u napred u vodi,da vidim kako ce beba da reaguje na "centrifugu".Nije mu bilo nista, izgleda da voli takve stvari.
Prija mi plivanje,osecam se mnogo bolje posle boravka u vodi,i mislim da cu pokusati da iskoristim ove tople dane koliko god mogu...

Druga novina je da sam jutros bila na mom prvom casu za psihofizicke pripreme.Necu namerno reci o kojem domu zdravlja je rec,jer ovo sto cu reci,i nije bas pohvalno,a ako neko ovo cita ko se prepoznao, zao mi je,ja samo pisem o onome kako sam ja to dozivela.
Elem, ulazim u tu salu za vezbanje u kojoj su rasprostrte strunjace,i vidim 3-4 trudnice sede na peskirima oslonjene na svoje jastucice poduprte o zid sale.Atmosfera - mrtva skroz.
Udjem i kazem "Cao",i tek jedva cujem kroz zube procedjeno "Cao". Sestra koja nam drzi vezbe je zaista sjajna, pozitivna i ozivljava celu tu atmosferu.Sala se polako punila,i ukupno nas je bilo bilo 10. Kada smo poceli vezbe, skapirala sam da je pola tih zena na odrzavanju trudnoce,piju razne lekove, jedna ima i serklaz. Mislim da smo samo nas dve- tri sa potpuno normalnom trudnocom.Uglavnom, vecina njih je dosta troma,sporo se krecu,neke od njih uopste ne rade vezbe za misice, vec samo vezbe disanja...Mogu slobodno da kazem da sam odudarala od cele te ekipe - pojavila sam se u stampedu(posto sam naravno kasnila) sa velikim planinarskim McKinley rancem na ledjima.I pocela sam da odskacem od onih strunjaca, dobila sam i zelju da uradim jedan mayo kemi pad preko desne ruke,ali sam se suzdrzala,jer me je priznajem, bilo sramota da ista isprobavam u  jednoj takvoj atmosferi. Sve u svemu, vezbe za misice nisu teske, vezbe disanja su jako korisne,i to cu morati da vezbam, da bih postigla sto duzi izdah...Imali smo i vise od sat vremena teoretske nastave,gde nam je sestra objasnila kako da prepoznamo porodjajne simptome,kako ide procedura prijema u bolnicu,sam tok porodjaja i jos mnogo sitnih,ali izuzetno korisnih detalja. Preporucila nam je i da obavezno odemo i u skolu roditeljstva koja traje shest casova i rekla je da cemo tamo saznati jos gomilu vaznih stvari.
Nastavicu da pohadjam ove casove, mislim da dosta znaci ta psihicka priprema,da zena kada krenu porodjajni simptomi, ostane pribrana i da zna dokle joj je porodjaj stigao.

Sve u svemu, nema lenstvovanja,otvaraju mi se nove aktivnosti,a posao mi za divno chudo ni malo ne nedostaje :)

Zvuci pomalo zastrasujuce kada gledam ovaj moj naslov.Zivot je meni odavno poceo da se menja,ali sada slede neke ocigledne promene.Do sada sam mogla jos i nekako da se pretvaram da je sve isto,iako je moj stomacic rastao iz dana u dan...Jos od pre,dogovorila sam se mojim dragim(a moji roditelji su zeleli da to bude jos i ranije), da sa ulaskom u sedmi mesec, prestanem da radim.Radim jos sutra i to je to...

Ovih dana  na poslu nije bilo nista drugacije nego pre.Jutro prati moj ritualni dorucak na tastaturi,uz istovremeno pregledanje prvo poslovne  poste da proverim sta ima novo i da li imamo slucajno zakazan jutarnji sastanak,preletanje preko blogova,tu i tamo nekih zanimljivih vesti.Pa onda malo diskusije sa kolegama...I onda sledi pocetak pravog radnog dana...Doduse,ima tu i jedna pauzica za rucak,i malo surfovanja da "ohladim glavu",i resavanje tekucih problema,a mozda me zakachi i moj "omiljeni" sastanak koji krene negde pred kraj radnog vremena,i ozbiljno se oduzi.Ponekad na kraju dana, mi se desi da resim glavni problem koji se isprecio za taj dan, bas negde oko 16:30h i to kad treba da se ide kuci...I danas je bio bas takav dan...I uvek nakon toga konstatujem kako volim to sto radim.
Nemam nikakav osecaj da se sutrasnjim danom sve to prekida na jedan duzi vremenski period.Naravno,da nisam svesna da ce to biti sutra,verovatno ovo ne bih ni pisala,ali ipak, kako se stvari odvijaju na poslu,ni trenutka nemam da bih sela i razmisljala kako je tu neki kraj.Pocinje novi projekat za lutriju,ja sam kao "ekspert za engleski" za sat i nesto simultano prevela na radnom sastanku 13 strana projekta ciju smo skicu i parametre nactrali na tabli.Izgleda da cu do poslednjeg minuta mojeg prisustva biti angazovana...Doduse, nema me na spisku za kodiranje,tako da jedino to signalizira da i drugi znaju da odlazim.
I sta od sutra? Nemam bas nesto strogo definisane stvari u glavi.Znam samo da jedva cekam da na miru krenem da citam jednu knjigu u mreznim protokolima i programiranju na mrezi.Vec godinu dana je imam, gledala sam na brzinu neka poglavlja,ali nikako nisam stizala da se poigram sa Protocol Alanyser-om...Imala sam ideju da procitam i neku beletristiku,ali sada nemam ideju sta se meni u ovom trenutku najvise cita...Naravno, tu su i neizbezne knjige o trudnoci i porodjaju,ali kako se time zanimam od kad sam saznala da cu biti mama,i ne hrlim nesto da se sada posebno posvetim toj oblasti...Mada,priznajem,nisam nista citala o odgoju novorodjencadi,trebala bih da pocnem da citam o tome...
I naravno, planiram da krenem na psiho-fizicke vezbe za porodjaj.Dragi mi se smeje kada mu kazem da ja na porodjaj gledam kao na ispit kojeg treba spremiti,ali poznajuci sebe,znam da cu biti mnogo sigurnija i na miru ocekivati taj dan,ako bar imam neku predstavu kako to treba da izgleda.

I jos jedna stavka - muzika.Ovaj nash sin je dragog i mene poceo da blamira,a da se jos uzivo nismo ni susreli.Krenuo je dragi da mi objasnjava kako je ona pesma od Let3 "Dijete u vremenu" u stvari okradena pesma od Sabana Saulica "Dodji da ostarimo zajedno" iz 1979. godine.I ja mu, naravno, ne poverovah dok obe pesme nije nasao na netu,i pustio mi ih jednu za drugom. Dok je trajao Let3,beba se nije pomerala, medjutim kako je poceo Saban Saulic beba je krenula strahovito da skace, na nashe opste zaprepascenje...:) Hitno moram da ga obrazujem klasicnom muzikom,i da ga odvedem na par liturgija,malo da mu pevam,dok jos nije kasno :))))
Izgleda da imam pune ruke posla :)

Bila sam na ultrazvuku,moja beba se bas posteno isprsila,smejali smo se svi u lekarskoj ordinaciji kada su je gledali. On i ja imacemo sina! :)))
Dok se jedni pitaju:"Pa gde je taj stomak?", ja prvi put od kada sam u drugom stanju, osecam to svoje stanje.Mucnine su me zaobisle,tu i tamo mi se malo vishe spavalo,ali to nije bilo nista sto bi me navodilo na to da sam trudna.Imala sam punu slobodu pokreta,pretrcavala sam ulicu,penjala se brzo uz stepenice,hodala sam brzim tempom ulicom, jer sam redovno kasnila na posao.
I evo me na pola shestog meseca,osecam kako mi stomak i beba rastu,i kako se polako pretvaram u hodajucu bilijarsku kuglu :) Beba se podize u gornji deo mog stomaka,rastezhe mi se kozha u tom delu i osecaj je malo bolno-chudan...I jos kad sam videla da je bebina glavica pozicionirana ispod mojeg desnog rebra, sve mi je bilo jasno...:) Ovaj moj sin je vec krenuo da diktira kako cu da se namestim ako imam nameru da zaspim :)))
Toliko od mene za danas, mah mah od prave trudnice :)

Uveliko mi traje godisnji odmor.Malo je drugaciji nego odmori koje sam obicno imala - uvek bih odlazila na dan pocetka odmora,a vracala se noc pre nego sto treba da odem na posao. Ove godine se mnogo toga povezalo,isprepletalo i zakomplikovalo, i u poslednji trenutak smo nasli neki smestaj na Tari.
Moram priznati da Tara ranije nikada nije bila odrediste koje smo On i ja planirali - uvek smo jurili neke planine sa vrhovima preko 2000m,esktremne ture,snegove,penjanje po stenama...

Medjutim,od kada su nam se planovi promenili, odlucili smo se za Taru - neki ljudi su nam rekli da je divna, da se ima sta videti,i tako resismo da je "probamo". I nismo pogresili - od trenutka kada smo prosli Kremna,i usli u nepregledne borove shume koje su opijajuci mirisale, oboje smo rekli:"Hej, pa ovo je sjajno."

Stigli smo na Mitrovac, odmah smo uzeli planinarsku kartu,proucili staze i napravili plan za buduce dane...Tara je zaista divna, priroda nekada oduzima dah,ljudi se trude da budu predusretljivi i od pomoci,ali ipak treba jos mnogo ulaganja u ceo taj "projekat".Pod tim ne podrazumevam da je betoniraju i od nje naprave cirkus, kao sto je to uradjeno sa Zlatiborom, ali treba ipak jos malo rada...Mi smo na osnovu mape koju smo dobili, i ucrtanih staza na njima, napravili plan,ali se ispostavilo da je stvarnost malo drugacija.

Na primer, evo mene,stojim na raskrscu koje je lepo obelezeno,stilizovano, cirilicom i na engleskom...Put na levo vodi ka Borovom brdu, a put na desno ka Gradini, arheoloskom lokalitetu...Na Borovo brdo smo stigli,i sve je bilo kako treba,ali kada smo pokusali da pronadjemo Gradinu, desile su se neke cudne stvari - sledili smo planinarske markacije, a onda su one "nonsalantno" nestale,mi smo jos malo hodali,staza se pretvorila u shiprag koji ocigledno nije vodio nigde.

Isto nam se dogodilo kada smo pokusali da nadjemo put ka najvisem vrhu Tare - Koziji rid(1562m). Videli smo putokaz koji je vodio u poprilican gustis - mozda tu i postoji staza,ali za probijanje do vrha nam je ocito trebala omanja macheta...
Takodje,neuspesno smo se proveli trazeci izvor Kapetanovu vodu i Lokve koji su lepo ucrtani na karti.
A vrhunac naseg planinarskog "neuspeha" je bio trazenje puta Mitrovac- Perucac. Na karti je lepo ucrtan(staza broj 7), a na terenu nije bilo nikakvog putokaza.Pitali smo ljude koji Taru poznaju,i orijentirce, niko nije znao da nam pokaze put.Na kraju smo sami krenuli,ali smo umesto da se priblizimo Peru'cu, putevima kroz shumu skrenuli smo na totalno drugu stranu,prema Kaludjerskim barama...Najvise imam zamerki na staze koje se racvaju na tri dela, a na tim racvanjima ne pise nikakav znak...Pa sad,ti upotrebi neko posebno chulo da "ubodes" pravi put...

Pesacili smo dosta, oko 15km dnevno.Odlazili smo u rano jutro u shumu,a vracali se predvece ili sa prvim mrakom(zavisi gde smo bili i koliko smo se upleli u neobelezene puteve).Beba je mirovala svo vreme dok sam ja bila u pokretu.Ponekad me je i zabrinjavala sto se uopste ne meskolji.Medjutim, istog trenutka kada bih premorena legla na krevet,beba bi kretala da me lupka,kao da kaze:"Hocu jos da me ljuljuskas.Sta si sad stala?":).
Posle jedne takve ture, On je prvi put osetio kako se beba mrda.Drzao je ruku na mojem stomaku,i kad bi beba lupnula, On je ushiceno govorio -"Evo je! Aha, evo je opet!":) Cula sam da neke bebe prestanu da se ritaju kada neko stavi ruku na mamim stomak.To ocigledno nije slucaj sa ovom bebom. Izgleda da voli da se druzi :)

Na Tari ima dosta toga za videti - jezero Zaovine, pa sve one lokacije oko Predovog Krsta,pa sta sve ima oko Kaludjerskih bara, pa sam Perucac...Naravno, tu je i cuvena Panciceva omorika - meni ona deluje totalno blesavo :) Uhvatili smo jedan primerak "zivog fosila" na okomitim liticama Biljeske stene.

Ima i endemska vrsta Pancicev skakavac - mislila sam prvo da mi On prodaje neke fazone i fore,a onda mi je pokazao gde je to procitao. Zaista, ima i taj endemski skakavac,ali ja ne umedoh sama da ga prepoznam :)

On i ja na vidikovcu Crnjeskovo - iza nas kao na dlanu vidi se manastir Racha, Bajina Basta i stene Sokolina - jedno od retkih preostalih stanista isoimene ptice.

Pogled sa Biljeske stene -  Drina koja je u ovom svojem delu pregradjena branom i formira jezero Perucac.