Nash maleni sinak krece u nove avanture - pocinje da puzi. Neki od pokushaja su bezazleni kao ovaj na slici ,a ima i malo opasnijih. Pre neki dan dok sam stajala iznad njegovog kreveca i posmatrala kako se igra u njemu, Jovan se pridigao na ruke,podigao se na kolena i odjednom se odgurnuo i odskocio. Preleteo je jedno 30cm i svom snagom glavom lupio u dasku od kreveta. Naravno,odmah je poceo da place, ja sam ga smireno izvadila odatle,privila ga uz sebe i pricala mu kako to nije nista. Ubrzo se smirio... Eto,vise ni u krevecu ne mogu da ga ostavim i da mislim kako je tamo na sigurnom mestu...

Ima i jos jedna novost - postali smo "profi" planinari. Nabavili smo planinarsku nosiljku, Jovan je odusevljen, mlatara i nogama i rukama, voli da gleda svet iz te perspekive. Juce smo prvi put u zmuovoj i mojoj planinarskoj karijeri otisli na Avalu i malo isli markiranim stazama. Naravno, popeli smo se i do spomenika, gde smo se i slikali. Sa nama je bio i nash pridruzeni clan porodice - Aca. On je bio zmuova medicinska sestra na starom poslu. Doticni gospodin je u shirim krugovima poznat kao sestrAca

I da - ako nekoga zanima kako teche moj oporavak od povrede - izuzetno lepo, vec planinarim  Shalu na stranu - skinula sam zavoj, na slici na levoj nozi se rana i vidi - izgleda kao senka od pantalona, a inace jos uvek postoji rupa koja jako polako zarasta...Jos mi je deo noge utrnuo,malo me zateze,ali kako je bilo, sad je super

Idemo dalje

Plan o ovom nashem poduhvatu postojao je vec godinu dana. Koga zanima sta se tacno zbilo pre dve godine na istom mestu,i zasto smo resili da se opet vratimo tamo, moze o tome citati ovde.

Kako se dan D priblizavao, ja sam postajala sve nerzvoznija - od proslog puta moje telo je preguralo trudnocu,postporodjajne komplikacije, hronicnu neispavavanost i nemogucnost aktivnog bavljenja sportom. I tezha sam par kilograma u odnosu na prethodni uspon. Pojavilo se i pitanje kako ce Joca reagovati na to sto nas nece biti ceo vikend . Posle vaganja i razmisljanja odlucili smo da "stisnemo zube" i krenemo onako kako smo se davno dogovorili.
I ovoga puta vreme nas je posluzilo. A dolina Grbaje svaki put mi oduzima dah, kao da je vidim po prvi put.

Grbaja

     Krenuli smo na uspon. Bojala sam se da necu imati snage, da cu praviti problem grupi...Jednostavno, mislila sam da necu biti u stanju da se popnem. Istina je bila negde na sredini - nisam bila bas toliko zardjala ,ali nisam bas ni skakutala sa kamena na kamen kao kad sam prosli put isla istim ovim putem. Najteze mi je pao uspon uz sipar i prolazak kroz shumu. I zmu mi je rekao da se slicno osecao kao i ja. Kada smo napokon izasli iz shume i dokopali se snega, sve je islo mnogo lakse, zmu je ponovo bio "u elementu", pocinje da zuji oko grupe sa fotoparatom i tu nastaju prve slike sa ovog uspona.  

Na snegu

Ispod Ljuljasevica

Iza mene - Dolina Ropojana

I tako...korak po korak, malo preko snega, malo preko kamenja i stena, stigosmo i na sam vrh Ljuljasevica Karanfila(2240m). Tamo nas je cekala bozanstvena livada prepuna cveca kojem ne znam ime.

Livada

Da li cemo ikada stici tamo?

 Kao sto smo se ranije dogovorili - zmu je izvadio shampanjac, odrzao mini govor za one koji nisu znali o cemu se radi,otvorili smo flashu i  nazdravili...

                                                              Mi na vrhu

Posle relativno kratke pauze, doslo je vreme za silazak. I tu prica dobija jedan novi tok.
Imam neki otpor prema spustanju niz stene, pa sam samo cekala prvu zgodnu priliku da se docepam snega, jer je sneg navodno "moj teren". Tik ispod samog vrha, dotakla sam snezni pokrivac, nemareci sto je sneg jako mokar, sto nemam cepin u rukama i sto su tragovi od ukopavanja uveliko pokvareni. Zmu je krenuo zamnom. Nakon nekoliko sekundi,videla sam ga kako slece niz padinu,kochi cepinom,kao djule prolece pored mene i ulece u prostor izmedju stene i snega. Sve je ok. Samo nekoliko sekundi kasnije ja gubim ravnotezu i vrtoglavom brzinom  sjurujem se niz padinu. Posle 15m leta zabijam se u gomilu kamenja.

Oshtra stena

 Ova slika je slikana pre uspona, htedoh da samo da pokazem da sam udarila u ovu gomilu kamenja koja je u centru.

Zmu pritrcava, podize mi pocepanu nogavicu ,iz rane se vidi i kost. Samo je jeknuo:"Ovo je prelom". Ja ne zelim da poverujem u to. Mrdam noznim zglobom,pomeram nogu...On vadi svoj paket prve pomoci,obradjuje mi ranu,ja urlam. Kada me je uvezao,ja ustajem. Mogu da hodam!!! Cela planinarska ekipa je bila uz mene. Uzeli su moj ranac i rancheve ljudi koji su me preko snega nosili na svojim ramenima. Neke delove sam hodala sama, a na nekim su me drzali za ruke dok smo isli preko kamenja i stena. Pored zmu-a, lavovski deo posla su uradili Ivan i Vlaja kojima se od srca zahvaljujem. Posle 4 sata silaska,stigli smo u podnozje,i pravac za Berane.

Berane,eh Berane... totalno pro srpski orijetisano mesto,ali... neozbiljno. U bolnici sva svetla pogasena, osoblje sedi u dvoristu i caska. Mi kazemo da imamo povredu,oni nas gledaju i pitaju: "A dje je pacijent?" Kada smo konacno stigli do hirurga, pitao me je kako se to dogodilo,a na moj odgovor kako sam se okliznula na snegu, pogledao me je kao da nisam pri sebi i pitao: "A dje ima snijega?". Kada smo se napokon razumeli,samo je rekao da on nikada nije bio na Prokletijama. Kladim se da preferira Budvu i Herceg Novi... No da ne blatim coveka, i on mi je obradio ranu i stavio stvari pod kontrolu. I on je posumnjao na prelom, snimili smo nogu i dobila sam crno na belo da je kost citava.

I onda u nedelju je sledio povratak za Beograd, hitan odlazak na VMA, opet obrada i previjanje i terapija jakim dozama antibiotika preko braunile koje sam se oslobodila tek jutros...

 Sve u svemu... moglo je biti mnogo gore. Ne znam kako bi izgledalo da moram da skakucem sa gipsom na nozi oko Joce. Izvukla sam nauk da tamo gde si najsigurniji - u mom slucaju to je sneg - trebas biti najoprezniji, jer samo jedan trenutak opustanja moze da dovede do posledica o kojima ne smem ni da pomislim. I naravno, i zmu i ja moramo da nadjemo nacin da redovno treniramo, jer sa kondicijom u kojoj smo nas dvoje bili, u planinu se ne krece.

I za kraj jedna umetnicka slika...

We'll be back :)