Danas smo bili kod teta docice(jel to zensko od cika doca?:) ), primili smo poslednju vakcinu, malo se merili i gledali. Joca ima 7.1kg i dugacak je 67cm. Za pet meseci je udvostrucio svoju porodjajnu tezinu, tako da smo dobili pohvale :)

A onda je teta docica odlucila da ga pregleda i tu nastaje haos.  Jovan se okrece na stolu, vrti se, uzima sve sto mu dodje do ruku. Podizao je istovremeno  glavu i noge od podloge. Docica ga je pogledala,dodirnula mu je stomak i uzviknula :"Pa on ima trbusnjake!"  Kada je pokusala da ga stavi da sedi, uz moje objasnjenje kako on bas i ne zeli da sedi, Jovan se izmigoljio docici iz ruku , izvrnuo se na bok i dograbio njen rokovnik sa stola i privukao ga k' sebi. Ona je pocela da se smeje, rekla je da je izuzetan i aktivan, i u karton zapisala da je veoma zainteresovan za okolinu.  Ja sam je pitala da li vazhe one "bapske" price da ce dete biti onakvo kako se majka ponasala u trudnoci, napomenuvsi pritom da sam do 6tog meseca planinarila i prelazila i do 20km u cugu. Docica me je pogledala, nasmejala se i samo rekla:"Pa kakvi roditelji, takvo i dete " :)

Zmu i ja smo konstatovali da smo blago nadrljali  - presvuci Jovana na pultu za presvlacenje postaje mission impossible - cim ga stavimo na ledja, odmah se izvitoperi i prelazi na stomak. Okrece se ka kutiji sa vlaznim maramicama i ako neka viri, uzima je brzinom svetlosti i prinosi ustima. Sve vreme se bacaka po pultu, ne zeli ni sekundu da bude na ledjima dok mi besomucno pokusavamo da mu stavimo pelenu. Na kraju sledi pritisak laktom na njegovu butinu,i uz Jovanovo dranje posao nekako privodimo kraju.

Na krevetu se okrece kao chigra, chas je na stomaku, cas na ledjima, cas dize kolena u puzeci stav, ali ima problem sto mu je u tim trenucima glava pognuta kao noj kad je zarije u pesak, pa se buni i cichi, jer bi on da se pomeri, a to sto je zamislio, ne daje zeljene rezultate :) Voli da se okruzi igrackama i onda se okrene na bok, premesti jednu iznad svoje glave, pa onda uzme drugu ,pa je premesti na drugu stranu, pa i trecu isto tako. E onda ovu prvu uzme i premesti je na drugo mesto i tako u krug...Trebalo mi je par minuta da ga samo posmatram da bih pokapirala da je "covek u velikom poslu" :)

Jedino se smiri kada mu pevam  - tada se potpuno koncentrise, razrogaci oke i ne mrda...Samo slusa... upija svaki ton...

Ponekad ga gledam kako spava. Cini mi se kao da je odrastao - nekad i uzdahne bas kao odrasli ljudi. A onda kad se probudi, i kada pocne da place i nece da se smiri dok ga ja ne uzmem, shvatam da je jos malecki, mali krcko oraschcic. 

Kakav ce biti ? Sta ce voleti? Cemu ce se radovati?     Videcemo :)

Danas Joca puni okruglo shest meseci - ovom prolecu i lepom vremenu radujem se vise nego obicno. Konacno smo izasli iz mraka koji je preovladavao u vreme kada se rodio, odavno nema vise nocnog budjenja, orni smo i razigrani(mozda cak i hiperaktivni), otkrivamo svet oko nas, probamo sveze voce i povrce, navadio se gospodin na tresnje. Tresnje su moje omiljeno voce, mozda je  tu genetika umesala prste, ili je to samo puka slucajnost, nije ni vazno.

Stalno negde jurcamo, posle Valjevskih planina otisli smo za Sombor kod moje familije, pa cemo sad za vikend u Macvu kod tatine familije...Na sve slave i druzenja vodimo Jocu, on  voli ljude,ne smeta mu da ga svi uzimaju i drze, ne buni se.

Jedino mu "zameram" sto nece da sedi, vec ukruti noge i stoji dok ga neko pridrzava. I tako cupka ... :)

Na slici - Joca u basti u Somboru, u jednom od retkih  trenutaka kada  hoce da sedi.

Resili smo da za prvomajske praznike probijemo led, pa kud puklo da puklo :) Posto su nam odrediste bile Valjevske planine koje nisu daleko od Beograda, racunali smo da i ako nesto krene naopako, uvek mozemo da se spakujemo i da uskoro budemo kod kuce...

Smestili smo se skupa sa nasom planinarskom ekipom u kucu Obradovica u Podbukovima podno Maljena. Ova porodica se vec trecu godinu bavi seoskim turizmom, jako se trude i dobro im ide. Domacinstvo se sastoji iz moderne kuce u kojoj zive nasi domacini i imaju sobe za izdavanje,i dela koji je star preko 100 godina i sastoji se od vajata, shtala, ostava za sir i ostalih pomocnih zgrada.

Ovako spolja izgleda vajat.

  A ovo je njegova unutrasnjost.

 Svi predmeti su originalni,u kolevci su ljuljali naseg domacina kad je bio beba,a ovo ognjiste i dalje funkcionise - ovde smo jeli najukusniji krompir ispod sacha. Uvece moze da se zalozi vatra,pijucka se kuvano vino,ako se nadje i neki vicni gitarista vece je vise  nego savrseno.

 A sad planinarenje :)

Joca je jos mali za nosiljku koja se nosi na ledjima,pa smo odlucili da
tata proba da ga nosi u kenguru. Iako Valjevske planine nisu neke narocite visine, nije nimalo naivno penjati se iz samog podnozja - uzasno su strme i zahtevne. Joca i tata su grabili hitro po vrletima, nimalo ne zaostajuci za grupom.Joca je gledao  razrogacenih ociju,upijao je svaki korak brdovitih shuma kroz koje smo prolazili. Povremeno je i spavao u kenguru, a onda se opet budio i gledao oko sebe. Ocigledno je bio prenatrpan gomilom novih informacija. Ja sam bila sa rancem na ledjima kao pod punom ratnom opremom - voda i hrana za nas dvoje, Jocina voda i hrana, pelene i rezervna preobuka. Nakon porodjaja sam praktikovala samo brze i duge shetnje po keju sa Jocom, ali ocigledno to nije bilo dovoljno - zaostajala sam za grupom i regulisala disanje pomocu onih trudnickih vezbi :).  Stvarno pomazu :).
Pred finalni uspon, predala sam ranac tati, a on je nesmanjenim tempom izgurao do vrha. Ja sam sa olaksanjem nastavila da se penjem i tako smo stigli na vrh Ozhanj (863m) . Sam vrh je u borovoj sumi, tako da nije i nista spektakularan,osim sto je to prvi vrh na koji je Joca stigao.

Po povratku sa tog vrha svratili smo u jednu kafanu,gde smo bili prinudjeni da za kafanskim stolom presvucemo novopecenog planinara. Poduhvat je u potpunosti uspeo :)

Drugog dana nasha ekipa je resila da ode peske na Divcibare - to je neka tri sata hoda u jednom pravcu od kuce u kojoj smo bili smesteni. Vreme se nesto kvarilo, a i culi smo da uspon nije nimalo naivan, pa smo resili da ne mucimo Jocu da bude u kenguru minimum 6 sati.Seli smo u kola, krenuli put Divcibara, i na pola puta nas je presreo pljusak. Na Divcibarama je ponovo granulo sunce, pa onda opet kisha, tata je tu imao "okrsaj" u vidu presvlacenja Joce na zadnjem sedistu auta dok kisa pljusti, a bebac se otima :). Ponovo je granulo sunce, malo smo se shetali po  "centru", docekali smo  nashu grupu. Oni su bili puni utisaka sa ture, ali su napomenuli da to stvarno nije staza za bebu. Grupa je krenula nazad, a mi smo odlucili da osvojimo Crni Vrh. Tog dana, popeli smo se na 1096m nadmorske visine, i Joca je u uspavanom stanju oborio svoju prvu hiljadarku :).
 

Ovo vec nekako lici na neki vrh :)

Treceg dana nasa ekipa odlucila se za visecasovni kanjoning kroz Crnu Reku po jako klizavom terenu. Definitivno nije za bebu. Mi krecemo put Valjeva, do Petnice, manastira Celije i kanjona reke Gradac. Ni nasa tura nije bila za bacanje :).

 Na slici tata , pod punom ratnom opremom, i Joca  forsiraju prelazak preko brvna :)

Svi iz nase grupe su bili iznenadjeni kako je Joca smiren, kako ne place, kako sa interesovanjem prati sta se oko njega prica, nasim domacinima se toliko svideo, da su ga drzali i nosili oko stola dok smo mi obedovali, pali su i predlozi da malecki postane maskota planinarske ekipe, i da ga odmah na sledecem sastanku uclanimo u planinarsko drustvo i da dobije svoju knjizicu :)

A Joca?
Posle toliko akcije i cimanja od strane roditelja planinarskih zaljubljenika, vec treci dan ga cesto preko dana zaticem u pozi slicnoj ovoj u kolima, koju smo zabelezili na povratku kuci :).