Ne znam kako vi,ali evo mene na poslu.Mislim na jucerasnji dan,a pomalo i na sutrasnji...
Juce smo bili na Fruskoj Gori i napravili krug : TV toranj-manastir Grgetek-Brankov grob-Strazilovo-Planinarski dom "Strazilovo"- Stolovi -TV toranj.Sve u svemu bese to tura od nekih 17-18km...Malo sam van kondicije...Od kad sam saznala da sam u blazenom stanju, svi su mi samo govorili kako treba da se odmaram,i da budem pazljiva.Priznajem da je razlicito od mog uobicajenog stanja to sto me hvata ogroman umor skoro svako veche i samo se strovaljujem u krevet...Pocela sam vec da ludim od takvog nacina zivota - mnogo mi je statican,i nekako sam se osecala kao da sam vezana.Kad vec nismo otisli na ultra-mega-giga planinarsku turu u Makedoniju,moj nemirni duh je odmah smislio neki "utesni provod".Mom dragom se i nije bas islo,ali na kraju dana mi je rekao da mu je bilo lepo.E i meni je bilo jos lepseee :) Malo me bole listovi i kolena...Za bol u kolenima sam sama kriva, jer sam krenula u patikama, a ne u mojim pravim planinarskim cipelama...Izgleda da do moje glave nije bas doslo da je i Fruska Gora planina... :) I tako, obelezih na samo meni svojstven nacin ulazak u treci mesec :)
Pricala sam sa nekoliko zenskih osoba - sve su mi rekle slicnu pricu, a to je da ce ponasanje deteta u zivotu mnogo zavisiti od toga sta je njegova mama radila dok ga je nosila u stomaku...Moja The Kuma je jurila da diplomira,dok je bila trudna,dala je 10tak ispita. Cerka joj je sada prvi razred i toliko je ozbiljna i savesna,da odskace od ostale dece,a uciteljica preslisava roditelje(tj. moje kumove) sta to oni njoj kod kuce rade...
Mene ocigledno ne drzi mesto - mislim da me nikada nije ni drzalo,ali sada to mnogo vise vidim kada mi svi pricaju o tome kako treba da mirujem.Bolje da ne mislim kakva ce osoba biti moje malo stvorenje.Kasce mi se samo :)

Svima vam zelim ugodne praznike,nadam se da vecina vas nije zaposlena kod privatnika koji zele da vide vashu facu u ovaj izmedju praznicnih dana umetnuti ponedeljak...
Ja vec sad mislim na sutrasnji zakazani rostilj...
Uzivajte! :) 

Ko smo to Mi?
 Mi smo mladi(ili oni koji se tako osecaju),izlazimo, zezamo se,studiramo,radimo,spavamo vikendom do podne,putujemo gde nam se prohte(naravno,jedino su nam pare limit da se ne razmashemo previse)...Jednom reci ulazemo u sebe,zivimo zivot punim plucima,zivimo za sebe i super nam je...
A ko su to Oni?
 Oni su nekada bili Mi,a zatim su postali Oni.Oni su dobili decu i zivot im se potpuno promenio.Slabo se druze,okupirani su samo sopstvenim detetom(decom),a i kada se sretnu sa svojim prijateljima,pricaju samo o deci - te rekao/rekla je "mama",te izrastao zubic,te bljucnula je beba...Odjednom one iz skupine Mi gledaju sa visine i ponekad procede- njihov zivot nema bas nekog smisla,nemaju oni nikakve obaveze, ne znaju oni ni zasto zive,ma sve je to manje vishe prazno i sve se svodi na presipanje iz shupljeg u prazno.
Ni oni iz skupine Mi ne ostaju "duzni" Onima - konstatuju da Oni vise nemaju vremena za njih,da ih vise ne zovu kao ranije, ne druze se toliko,a i kada se vide,samo pricaju o deci.Oni postaju smorovi...

Za par meseci iz Mi preci cu u Oni.Od svih mojih drugarica,ja cu biti prva koja ce to uraditi.A najmladja sam...Sa njima nisam bas nesto pricala o deci,vrlo retko smo se doticale te teme.Ja sama sam imala period kada je u mojoj glavi sazrevala ideja o meni kao majci.Ne,ta ideja nije dosla sama od sebe preko noci.Bilo je tu razmisljanja i razmisljanja...Jer,ipak sam ja godinama zivela jedan sasvim drugaciji zivot.Kako su se stvari odvijale,mislila sam da nikada necu naci nekoga pored koga cu svako jutro da se budim...A o deci nisam bas mnogo ni razmisljala,jer smatram da su za pravilan odgoj dece potrebna oba roditelja,i da u svakoj drugoj varijanti,dete dosta gubi...Nikome nisam pricala o tim mojim razmisljanjima,ponesto sam pricala sa Njim,ali uglavnom je ta ideja samostalno sazrevala.

Drugaricama jos nisam rekla za "moj prelazak".Imala sam nameru da im kazem,ali za tih nekoliko puta koliko smo se u medjuvremenu videle,uglavnom su one pricale o svojim planovima,problemima i poslu.Teme su nam skretale u nekom pravcu na kojem sam se ja nisam osecala
komontom da im saopstim moju glavnu vest...

Za koju nedelju,moracu da presecem i da im kazem kako stoje stvari.Imam neki predosecaj da to bas nece biti primljeno sa odusevljenjem, predosecam da ce pre biti neke iznenadjenosti,zatecenosti i ne znam cega jos...

No,zivot ide svojim tokom,svi mi donosimo odluke onako kako mislimo da je najbolje za nas u datom trenutku.Dragi mi je prokomentarisao da ce naredni period pokazati ko su nam pravi prijatelji,i da je mozda i dobro da oni koji ne mogu da nas prihvate u nekoj drugoj prici,jednostavno odu iz naseg okruzenja, jer nisu ni bili pravi...

Ne znam kako ce sve to izgledati u narednom periodu...Dala sam sebi obecanje da se necu pretvoriti u osobu koja smatra da ljudi koji nemaju decu imaju prazne zivote,i da je moj zivot vise vazan od njihovog, jer imam dete.
Dragi i ja smo se dogovorili da cim beba malo ojaca,da pokusamo koliko god mozemo(u skladu sa novom situacijom),da se vratimo aktivnostima kojima smo se do sada bavili.Cak smo i u Intersportu u Merkatoru gledali planinarsku nosljku za bebe koja se nosi na ledjima...
Realnost ili pusti snovi...? Ja cu se boriti za svoju realnost i rukama i nogama... :)

Bila sam juce na porodicnom okupljanju – proslavljali smo diplomski mojeg brata od strica. Skupila se “mladja generacija” – ovo sam namerno stavila pod navodnike, jer mi “deca”  koji smo tamo bili prisutni, smo u rasponu od 21 do 37 godina…

Drustvance je opusteno caskalo u basti, rostilj se pekao, iz dvorista je pucao vidik na Shumadiju… jednom reci – prava opustajuca atmosfera suncanog subotnjeg popodneva…

Sestra od strica me je pogledala i pitala :”I, sta ima novo?”.

Meni je mnogo toga proslo kroz glavu, pogledala sam skupinu ljudi ispred sebe, samo sam osetila u sebi neku kochnicu I rekla:”Nista posebno, sve je po starom, radi se, u firmi je frka zbog priprema za odlazak u Afriku…”

Odmah nakon toga, usledilo je njeno pitanje imam li nekog interesantnog cveca na terasi,a zatim se povela prica o tome kako Ceca moze da bude idol mladim generacijama, a zavrsila je samo srednju poljoprivrednu skolu, I to odsek svinjarstvo…Ovakva rasprava bi  mozda imala nekog smisla za socioloska istrazivanja,ali meni licno bila je totalno nebitna…

Dok smo sedeli  I grickali rostilj, slusala sam o cemu se prica za stolom – pricalo se o novim kolima koja su kupili dvoje od nas prisutnih, pricalo se kako je kome u firmi, sta se desava, kako je bitno samo da se negde krene sa radom,a posle ti cena raste vremenom,I mozes da biras poslove,prihvatas ili odbijas  ponude I prilagodjavas stvari kako ti odgovaraju…

Sve sam ja to I pre znala – jos malo pa ce biti cetiri godine od kako radim, prosla sam I bedu od firme u kojoj sam bila pripravnik, prosla sam I prelazak na bolje mesto, a stigla sam I do trenutka kada sam odbila bolje placen posao, jer sam procenila da tako nesto ne zelim da radim …

Gledam sve te ljude oko mene…Godinama su u vezama sa istim partnerima(momcima/devojkama), dok sam ja bila solo, oni su se uveliko zabavljali, odlazili od roditelja i organizovali neko svoje mesto za zajednicki zivot… Proslo mi je kroz glavu da im nije ni na kraj pameti da neko dvoje koje sede za istim stolom kao i oni, cekaju bebu…A mislim da im ponajmanje pada na pamet da bi to mogli biti On i ja…

Kad je osoba solo, naravno da ne razmislja o deci, fokusira se na posao, neke hobije, druzenje…Sve je meni to jasno…Ali ako vec imas stalnog partnera, da ne kazem zivotnog saputnika,dobar posao, mesto gde cete ziveti, i pride si jos prevalio 30 leta, onda … stizem do zakljucka da nam se ocigledno shvatanje stvari  , zivota i prioriteta ne poklapaju…

I tako sam ja mudro cutala, smeskala se, pricali smo o uspesnim dijetama, a ja sam za to vreme prozdirala neke cokoladne kolace. Ocigledno imam neku probirljivu I nimalo naivnu bebu – jede mi se meso, i to belo peceno,i jede mi se cokolada…

I dok su farmerke pocinjale opako da me stezhu, On me je podbadao laktom, smejao se mojoj invaziji na tacnu sa cokoladnim kolacima, a ja sam se pitala da li ljudi oko mene provaljuju da je ta moja dijeta toliko bila uspesna da jedva mogu da zakopcam farmerke…

Mislim da cu im novosti saopstiti neki drugi put(naravno dok jos ne bude bas ocigledno :)  )…

Kao i uvek, stvari se kod mene u firmi zakuvavaju najzesce petkom oko trojke...Tako je bilo i ovog poslednjeg petka. Te treba ovo, te ono, te ne radi, te ispravljaj, te treba  dokumentacija i to na engleskom...Ja sam samo presekla te megalomanske planove recenicom:"Imam zakazano kod lekara. Moram da bezim u 16h."
 I tako izlecem ja,kupujem dve flasice od pola litra vode, On me ceka ispred firme i kritikuje sto vec nisam popila tu vodu. Daje mi sladoled "Sharenka", sedamo u kola,on vozi, a ja se lepim  sladoledom koji curi, kaplje po mojem zelenom dzempericu, ja bezuspesno skidam mrlju, ukljucujemo se kod Genexa na autoput. Sve trake su potpuno pretrpane, On nekako uspeva da se ugura u jednu od njih, gleda sve vreme kako se temperatura u kolima penje, a ja ga ubedjujem kako auto nece prokuvati. On me opominje da se mnogo ne glupiram i da krenem da pijem tu vodu. Prva polovina litra ide lako...Pricamo,ja tu i tamo naginjem flasicu. On mi stopuje vreme i kaze: "Kad stignemo do pocetka Gazele,trebala bi da krenes sa drugom flasicom.". "Ej breeee,polaaaakooo"-   odgovaram ja kroz smeh, i pokusavam da raskravim Njegov ozbiljni izraza lica.  I konacno stizemo,cak i pre zakazanog vremena. Penjemo se u Dom zdravlja, sedamo u cekaonicu za ultrazvuk. Gledam druge pacijentkinje- pored svake sedi suprug, tiho pricaju pripijeni jedno uz drugo, cekaju pregled.
Doktorka naravno kasni, moji bubrezi su izgleda propustili onu silnu vodu koju sam popila, i pocinjem da se nalazim u problemu. Krecem da mu kukam kako mi puca beshika, kako ne znam hocu li izdrzati...On se smeje i spominje mi neku snagu volje,sta li vec...
Primecujem da kada je odredjena pacijentkinja prozvana, ulazi u ordinaciju sama, a muz je ceka ispred. Dolazi red i na mene. On ulazi samnom u ordinaciju.Doktorka pogleda prvo mene, pa onda njega, osmehne se i kaze mu: "Eee, gde si,upadaj! Hoces da trazis bebu sondom?". On je bio kod nje na stazhu, i od nje je ucio kako se radi sa ultrazvukom. Ja se skidam,lezem na krevet, a On i doktorka gledaju u monitor. Zadnji deo monitora je okrenut ka meni, ja samo slusam sta pricaju, i trudim se da izdrzim pritisak sonde na mom stomaku. Doktorka prica:"Ehe,jos samo maaalo...evo ga!Pogledaj srce,vidi ga kako otkucava!Vidi evo i krvotok!". On se odusevljeno smeje i potvrdjuje njene reci. "Bas lepo caskaju" - mislim se ja.
I onda resim i ja da se javim i kazem: "A jel mogu ja malo da vidim bebu?". Doktorka mi objasnjava kako ne moze da mi pokaze sliku u pokretu,vec samo zamrznutu. Okrece monitor ka meni i vidim jedan elipsasti oblik sa tamnom tackom u sredini."Evo to je srce" - pokazuje mi na tu tacku...Malecno izgleda,a opet obuzima me neki cudan pozitivan osecaj kada mislim o tome da u meni raste jedan novi zivot, jedna nova zivotna prica sa svojom sudbinom...
Pitamo doktoruku:"Mi smo planirali da idemo za prvomajske praznike u Makedoniju, autobusom. Sta vi mislite o tome?"
Ona se smeje i kaze:"Moracete malo da o'ladite sa tim. To je jako dug put, ne preporucujem ga.Mozete avionom do 23 nedelje,ali ovako nesto...nikako."
 Eto,zivot nam je vec poceo da se menja - imali smo plan da se popnemo na Pelister,pa onda na Prokletije, pa Maglic i splavarenje Tarom u junu,pa onda Slovenija preko leta...
I sad imamo promenu kursa za 180 stepeni, skidanje sa svih tih brizljivo odabranih i sastavljenih planinarskih spiskova...Razmisljamo kako "najbezbolnije"  da saopstimo brojnoj planinarskoj ekipi zasto odustajemo...No, to je vec prica za neki drugi post :)

Posle zavrsenog pregleda kod lekara, predajem karton medicinskoj sestri na shalteru.Ona pregleda izvestaj u kartonu,pogleda me i pita:"A vi ste trudnica?". Ja kao da ne verujem da je to pitanje upuceno meni.Naravno,znam da sam trudna,ali izgleda da mi to jos uvek zvuci neverovatno kada mi se neko tako obrati.Posle pola sekunde pauze,vracam se iz "zbunjenosti" i odgovaram:"Da, jesam,jesam".Pa onda pitanje:"I odrzavate trudnocu?". Ja:"Da, naravno...". Sta me sve to tako pita...? No,mislim se... valjda to tako mora...
I dok je moj dragi skoknuo do apoteke po tabletice folne kiseline(za koju su naucnici u poslednjih par godina otkrili da ima vazan uticaj na pravilan razvoj nervnog sistema bebe), ja se polako spustam stepenicama,i idem ka izlazu iz doma zdravlja.Cim sam izasla,pored mene se stvorila zena koja je bila iza mene na shalteru za  predaju kartona.Presrece me i zaustavlja pitanjem:"Izvinite, vi ste u drugom stanju,koji ste mesec?". Ja:"U drugom sam mesecu".Ona:"A jel to bila vantelesna oplodnja?" Meni kroz glavu prolazi:"O sta li se to desava sa svetom?Kuda li mi to idemo?Znam nekoliko ljudi koji bezuspesno pokusavaju da dobiju bebu,Dragi mi kaze da se cesto na poslu srece sa pacijentima koji se leche od steriliteta...Evo sad me i ova zena pita neko "cudno" pitanje..." Odgovaram joj:"Ne,nije bila vantelesna oplodnja...Odlucili smo da probamo,i eto,poslo nam je za rukom..."Zena mi se osmehuje,kaze mi:"Svaka vam cast, cestitam,budite srecni,ja sam sa 38 uspela da ostanem u drugom stanju,godinama sam pokusavala.Sada imam 39,i cerkicu,verujte mi,tek kad se ona rodila,shvatila sam zasto zivim...".Zena mi jos jednom pozeli srecu,i rastajemo se...
Ja stojim ispred doma zdravlja,cekam Njega da dodje iz apoteke,gledam prolaznike,stvari i prirodu oko sebe,i nekako sam zbunjena...Imam 31 godinu,nisam dete,mislim da imam neku zrelost,a opet...zbunjena sam.Sta me ceka?Kako ce moj zivot da izgleda za par meseci?Smiruje me misao da ce On  biti sve vreme samnom,i da cemo zajedno uciti sta i kako.

The Kuma(koja je mladja od mene,a ima tri devojcice) je postala moj glavni savetnik.Njeni saveti idu od prilike ovako - uzivaj sto vise mozes, izvoljevaj, nemoj da drugi pomisle da ti nije nista,ako treba foliraj se da padas u nesvest :)))
Ja sam samo primetila da jutarnje mucnine kod mene ne postoje...
Odoh da poslusam kumu :)

Nekada davno, pisala sam blog.I bila sam,recimo, dosta popularna.Pisala sam o sebi, o stvarima koje su me tistale.Tada sam bila devojka/zena koja se sama borila i koracala kroz zivot,isla sam od nemila do nedraga,neretko sam lupala glavom o zid,pokusavala sam da nadjem svoju srecu,da nadjem nekoga sa kim cu moci da sagradim nesto sto traje...Posle jednog teskog udarca nisam vise imala snage da pisem,blog sam polako ugasila.Ljudi su svracali,pitali gde sam,ali u meni je bilo toliko gorchine i tuge,i sva volja za pisanjem je nestala.
Nakon nekog vremena,pojavio se On,prepoznao je moje Ja i pored moje silne nakostreshenosti i odbrambenih mehanizama.
Ovaj blog pisem na Njegov nagovor.Citao je neke moje stvari iz proslosti i rekao je da sam lepo pisala.
Mozda ce se neko zapitati - a zasto otvaras novi blog?Zasto ne nastavis tamo gde si stala?
Postoji razlog,i to veoma velik - zivot koji sam nekada vodila,za par meseci ce se promeniti,i nista nece biti kao ranije.Za par meseci bice nas troje :)
Ovaj blog posvecujem Njemu, malecnom stvorenju koje raste u meni,i nasem zajednickom ulasku u neki novi svet.