Jovan je poceo da otkriva cari hodanja po dubokom snegu... I ukapirao je i da led nije bas tako stabilna podloga za hodanje,pa iskusno trazi neciju ruku cim naidje na klizavo... :)

Prvi put od kad sam postala mama, ukazala mi se prilika da stanem na skije, da se malo sjurim niz brdo,i slusam kako mi vetar zvizdi pored usiju...
Odlucili smo da ne vodimo Jovana sa sobom, bilo bi jako komplikovano. Resili smo da odemo na tri dana,na jednu jako heavy skijasku varijantu.Polazak u 3:30h iz Beograda, u 8h smestaj u sobe i pravac na skijaske terene. Zmu je resio da iskulira i da se naspava,a ja sam otisla na solo skijanje.
I ja sam bila premorena,mislila sam da je suludo i da pomislim da nakon neprospavane noci stanem na skije,ali adrenalin je ocigledno odradio dobar posao.
Po prvi put sam skijala sama.Prednost toga je da sam sama sebi diktirala tempo, nikoga nisam jurila, niko mene nije jurio,nismo se sacekivali...Medjutim, bilo je trenutaka kada sam na nekim stazama bila potpuno sama - nekoliko puta mi je palo na pamet da bih mogla da padnem,da se povredim,a nema nikoga da mi pomogne, niti znam broj gorske sluzbe spasavanja.Cim mi se ukazala prva prilika,nasla sam taj broj i momentalno ga zapamtila.
Sneg je bio onaj pravi skijaski - mekan,shkripi pod nogama, suv...Temperatura - tricavih -14C :) Konstantno je provejavao sitan sneg, skijala sam svo vreme sa skijaskim naocarima na licu. Drugog dana je magla bilo toliko gusta da ni stazu po njenoj shirini nisam mogla da sagledam. Ali nisam odustajala...Mislila sam da cu zaraditi tesku upalu misica,da necu izdrzati skijanje od 9:30h pa do 16:30h,ali sve je ispalo upravo suprotno...Jedino sto mi se desilo,bilo je drhtanje od hladnoce.To je bilo prvi put da mi se tako nesto desava na skijanju.Uglavnom sam skijala na plavim stazama, brzo sam se sjurivala do dole, ne stigavsi ni da se zagrejem...Pa onda cekanje u redu i sedenje na zici, tj. nastavak smrzavanja...Ali, sve moje probleme resavali su vruci caj i palacinke u Masincu...I nakon toga,izlazila bi na stazu, i terala do fajronta...Jedina staza na kojoj sam se zadihala je Crvena Duboka...Tamo je bila strasna guzva,stvorio se led i nekako... nije mi bilo opustencija.Ocigledno me je skijanje po Bugarskoj na koje sam odlazila u proteklih par godina malo razmazilo - tamo ni na jednoj stazi nisam naisla na led,ni na hupser...Moram priznati da led zaobilazim u sirokom luku,i nije mi prijatno kada cak samo brzo skijom preletim preko zaledjenog dela...Planirala sam da po prvi put isprobam Krcmar,ali sam odustala - da sam bila duze od tri dana na skijanju,i malo jos popravila tehniku i doradila kondiciju,otisla bih i na nju. A ovako rovita,pa jos i sama...Neka hvala...Krcmar ne ide nikuda... :)
Dok sam sedela na zici i cekala da me odbaci do vrha, gledala sam decicu kako skijaju.Neki od njih su mi bili bas zanimljivi i simpaticni dok su sa malim kacigama hrabro skijali niz padinu.Trazila sam da vidim koje je najmladje dete na skijama...Jeste da je maleni prohodao tek letos,ali luda mama vec gleda kako da ga stavi na skije...Pomalo sam i prisluskivala price mojih saputnika na cetvorosedima...Neki od njih su pricali o deci i o tome kada i kako su ih prvi put stavili na skije.Moj neki krajnji zakljucak je da moze da se proba vec sa detetove tri godine,ali ako ono nece, ne treba forsirati...Ima za to vremena dogodine...Isto tako,zakljucila sam da vec sa pet godina dete moze da skija zajedno sa roditeljima na nekim laksim stazama...
Videla sam i jednog tatu kako skija dok mu je sin na ledjima u planinarskoj nosiljci...To definitivno nikada ne bi probala.Mislim da je previse rizicno...
A onda je treceg dana sinulo sunce...Konacno sam se okurazila da na vec gore pomenutih -14C skinem rukavice i napravim par snimaka...Kad ono...na niskoj temperaturi, maleni HP nije hteo da otvori blendu...
Setih se mobilnog telefona,i napravih ovih par slika...

                                 Sunce,staza,lepota...

                 Isto ovo mesto,samo malo konkretnije - Mali Karaman

 Zavrsavam slikanje... koce mi se prsti...sjurujem se niz padinu...

A onda pred kraj dana, bas kad su zice stale sa radom, i zavladala ona lepa tisina, resih da jos napravim koji snimak.

                       Zicara "Centar" u smiraj dana

 A onda resih da probam da slikam samu sebe, da i mene ima u ovom ambijentu.           

                        Prvi pokusaj - skoro se nista i ne vidi osim mene
 

                   Ovo vec ima smisla - JagBob i zadovoljni skijaski osmeh

I dalje me drzi dobro raspolozenje,iako sam nocas malo spavala, i odjurila jutros na posao.Tri dana su proletela ocas posla,naravno da bih volela da sam i vise skijala.Ali nekako,sama pomisao da budem odvojena od Joce duze od tri dana, uvlacila je u mene neku nervozu.Shvatila sam da kad nije samnom,ta mala napast mi bas nedostaje... :)

Posle duzeg vremena,pisem novi post.Dugo me nije bilo, vec su i reklame pocele da nicu po blogu...Mogu da kazem samo - konacno da je januar prosao. Slusala sam kako ovaj mesec karakterisu kao "gladni mesec",kada svi istroseni posle raznoraznih novogodisnjih slavlja kupuju samo ono sto im je zaista neophodno.Ne bih se slozila sa ovom konstatacijom - mi smo oko NG potrosili u kupovinama istu kolicinu novca koju i inace trosimo, ja sam za novogodisnje vece napravila jedan  vocni kolac i to je sve od novogodisnjih djakonija. Znaci nista ruska salata,prasetina, statijaznam...Mi iovako to ne jedemo preko godine,zurku nismo pravili, tako da smo zakljucili da bi to samo bilo bacanje hrane...Otidoh daleko od teme...
Pocela sam o tome kako mi je januar bio zaista dug. Ovo je mesec sa najvise dogadjaja u nasem okruzenju,od kojih svi zasluzuju podjednaku paznju...
Poceli smo godinu odlaskom na kraj manifestacije "Ulica otvorenog srca", malo smo se prosetali po sneznom centru grada,ali nismo dugo ostali,jer Jovan ima obicaj da trga rukavice cim mu ih neko stavi.Onda mu ruke postaju uzasno crvene od hladnoce,on pocinje da place i moramo da bezimo u toplo.

Onda je usledilo Badnje vece i Bozic. Jovan je bio polozajnik na dva mesta,kod starih kumova,a posle i kod babe i dede. Pokupio je mnogo slatkih i drugih poklona,i naravno, malo smo izlazirali da on u cesnici izvuce najvredniju paru :)
Mama i tata su zbrisali na jedan dan da izvedu bozicni uspon na Rtanj. Oboma nam je bilo prvi put da se penjemo u zimskim uslovima.Evo ja kao zadrti skijas, ipak priznajem da i planinarenje zimi ima svoje chari :)

Pocele su i prve ovogodisnje slave - isli smo kod kumova na sv. Vasilija,i dva dana kod mojih roditelja na sv.Jovana.Izmedju ova dva dogadjaja bili smo pozvani na rodjendan kod dece nasih prijatelja,u jednu jako lepu,prostranu i sasvim prilagodjenu deci,igraonicu.Jovan se prvo uplasio mekane podloge po kojoj se hoda u delu za igranje. Plakao je i trazio tata da ga nosi, a onda kad se oslobodio,nismo mogli lako da ga izvucemo iz carstva loptica. 

 Usledio je jos jedan zajednicki rodjendan - najstarija i srednja kumova cerka zajedno su slavile u jednoj igraonici u komsiluku.Starija od njih napunila je 9 godina - vec devojce u haljinici...Kad smo usli na vrata igraonice, ja sam malo ustuknula.Docekala su nas pogasena svetla,disko kugla na plafonu koja bljesce i glasna muzika. Zabrinula sam se da se Jovan ne preplasi od svega toga i da nema nista od naseg ostanka na rodjendanu.Medjutim,on je cutao,gledao sta se desava,i kad je "ispipao teren",samo je odsetao medju decu.Gurao se u centar zbivanja,vodio je mene za ruku,nekad me je bilo i strah da neko od njih ne napravi nagli pokret i slucajno ga udari.Nista se od toga nije dogodilo, deca su bivala jako pazljiva kada im se on priblizavao i govorila jedno drugom:"Pazi na bebu!" :) Tako da, to je bila Jovanova prva zurka. Da napomenem - ostali smo do fajronta :)
Isto vece, mama je morala na jos jednu zensku zurku - na rodjendan kod velike teta Milice :)
I pored najbolje volje,ovaj prenatrpan raspored nas je izmorio. Jovan se razboleo, a dan nakon njega i ja sam poklekla.Malac je imao temperaturu,trazio je da spava na svaka dva sata,a u periodima kad je bio budan, nije imao mira,stalno je negde jurcao. Ja nisam imala snage da jurcam za njim, toliko me je nesto lomilo,da sam morala da lezim,a zmu je preuzeo na sebe staranje oko Joce. Provela sam nedelju dana na bolovanju,Joca se opet na kratko navikao da sam kod kuce. Ozdravili smo, i to smo preziveli...
Vec je uveliko februar - jos malo,pa Jovan puni 15 meseci.I dalje folozofira kad je pricanje u pitanju - i dalje za ptice kaze "ga-ga",kada prisloni na uvo telefonsku slusalicu,lepo kaze "alo",kad mu za nesto sto ne treba da radi kazemo "Ne!",on se nasmeje i kaze glasno "Da!". Bas kad mu je neka teska muka,onda procedi "mama" i to je od prilike sve sto se tice govora.Uglavnom pisti i prstom pokazuje sta hoce.Sto se motorickih sposobnosti tice,radi sve i svasta - silazi sam sa naseg velikog kreveta tako sto legne na stomak,odgura se do ivice,i oprezno pocne da se spusta dok mu noge ne dodirnu pod.Sam jede kasikom(prvu samostalnu supu je posrkao za Badnje vece), pije bez prosipanja iz case i flase.Voli sam da usisava i cisti metlom(doduse, koliko je sve to efektivno... ne ulazim u to :) ), lopta mu je najdraza igracka, sutira je i levom i desnom nogom...Mnogo voli da hoda - ovih dana je hodao skoro kilometar u cugu,uz put je i loptu sutirao...Voli i da plese - trazi kanale na TV-u pritiskajuci dugmice,i kad nadje neku pogodnu muziku, onda stane i krene  da se njise.I to nije sve - tera i nas koji smo prisutni takodje da plesemo.I onda tako svi stanemo u krug i njisemo se u ritmu,a on cveta :) Ovih dana, kad je bilo malo lepse vreme, Jovan je bio napolju po par sati,kao letos u ona "stara vremena",kada nismo skoro ni ulazili u kucu. Shvatili smo koliko mu znaci dugi boravak napolju,totalno je drugaciji, veseliji je,i bolje jede...
Iscekujemo prolece i bolje dane... samo da prodje jedno malecno skijanje :)