Konacno i ja nesto da napisem. Cini mi se da je ovo najduza pauza koju sam napravila od kad pisem blog. Radim vec nekih mesec dana, i po prvi put mi pada na pamet da bi ovo iz firme u kojoj radim, neko i mogao da cita…Ovo je javna adresa i takva opcija uopste nije nemoguca. Ranije mi to nije ni padalo na pamet, jer sam pisala iskljucivo o Jocinom odrastanju. Cak i da je to neko citao, nikakve posledice ne bi mogle da postoje…
Sada je stvar malo drugacija – ono o cemu bih mogla da napisem roman nije za ovo mesto. Reci cu samo da sam izgleda morala da prodjem kroz sve “chari” porodiljskog bolovanja, i posledica koje to dugo odsustvo nosi sa sobom. Dosla sam na vec podeljenje uloge, i sada radim posao za koji sam nekada ja davala instrukcije…Nikom nije palo na pamet da mi pokaze sta sam ja to propustila za tih godinu i kusur dana, dokle se stiglo, i koji su dalji planovi. Sama sam uzela dokumentaciju u ruke(za nesto sam cak morala i tri dana da obigravam da mi daju!?), i sada pomno citam. Koristim svaku priliku na poslu,kada ne radim to sto sada radim, da sedim, ucim, probam,povezujem. Nosim literaturu i kuci, cim uspavamo Jocu, sedam za knjigu i ucim dokle god imam snage.
Mnogi su mi govorili da uzivam dok sam na porodiljskom, jer kad budem pocela da radim, bicu konstatno umorna, pod stresom i necu imati vremena ni za sta. Moram da kazem da kod mene to nije slucaj. Nisam umorna, osecam da posle godinu i vise dana odvojenosti od struke i nemogucnosti da se udubim u bilo sta iole intelektualno, moj mozak je kao sundjer. Upija sve sto mu padne u fokus, i radi ogromnom brzinom. Dobila sam veliku potvrdu da volim ono sto sam studirala, i da mi je sve to nedostajalo…
A Joca? J Skoro bezbolno je podneo moj polazak na posao. Nije tesko kada je sa osobama koje zna od kad zna za sebe, i koje su bile dosta prisutne i pre nego sto sam pocela da radim. Baba i deda ga cuvaju u dve smene – on je dosta zivahan, i mera od neka 4 sata po osobi je sasvim dovoljna da taj neko ko ga cuva uziva u tome. Sve preko toga je napor i zamor. Ujutro mi mahne kad krecem na posao, ja mu doviknem iz hodnika:”Vidimo se popodne!”,a on sam zatvara vrata od stana. Kada se vratim sa posla hoce odmah da ga uzmem, iako nisam skinula ni jaknu ni cipele. Tu ima malo plakanja, jer ne moze da doceka da budemo zajedno. I kada ga konacno uzmem, onda se smeje, trlja glavicu o moj obraz i rame, nesto brblja…A i kad tata dodje, onda pocinje da skace, da se raduje, da trci, cichi…
Pokusava da imitira sve sto mi radimo – sam ukljucuje i iskljucuje TV, uziva kad nam restartuje racunar, ukljucuje ringle na sporetu, uzima metlicu i djubrovnik i “cisti” pod, mora da proba sok iz case iz koje ja pijem…Obozava kada vidi patke na Savi, sav treperi, skace i vice “ga ga”. Za vikend sam ga ja vodila u setnju, i kada su patke otplivale, on se rasplakao…Mala dusha…
Svaki dan se desava neka promena, svaki dan vidimo da nas sve vise razume. Cak smo i primetili da je pokusao da postigne nesto kod mene, sto mu je tata zabranio.
Bili smo i na novogodisnjoj predstavi da primimo paketic – Jovan je 15tak minuta sedeo u mojem krilu i otvorenih usta posmatrao dogadjaje na sceni. A onda kad se deda pojavio sa foto aparatom, on je hitro skliznuo iz mojeg krila i preko pozorisne scene otrcao do dede…Ja sam bezuspeno jurila za njim J
Nikad dosadno sa Jovanom, a po svoj prilici tek ima da nam sa njim zaista ne bude dosadno J
Imam i ja problem sa mojim blogicem i ja sam se zanela,pa svashta nesto napisala zasta se kasnije ispostavilo da je procitalo vise poznatih no nepoznatih ljudi.
J je slatkish,a mogla bi i da postavis neku slicicu ...nisi dugo :))))))))))