Covece, ala vreme leti! Kao da sam ne tako davno ovde napisala svoj prvi post. A sada jos nekih mesec i po dana i bebac ce biti tu, onako odistinski :) Mislim, on je i sada tu,u mojoj "torbi" :) Osecam ga svakim danom sve vise i vise, a ja sama sebi licim na kengura-torbara... :)
Elem, evo me na pola osmog meseca. I moram priznati da mi je prvih deset dana ovog meseca najteze palo u dosadasnjoj trudnoci - bebac se popeo visoko,podvukao mi se pod rebra sto je prouzrokovalo da tesko disem.Nisam vise mogla da hodam brzo kao pre,posle par desetina metara pocinjala sam da gubim dah. Samoj sebi sam se cinila da sam ogromna i teska. Bebac je poceo da biva mnogo aktivniji nego ranije,a mene je svaki njegov udarac boleo.Mislila sam o tome kako li cu uspeti da izguram sve to do kraja novembra, kad mi je sada tako tesko.
A onda malo po malo, mic po mic,pocela sam da se vracam u svoju staru formu.On je poceo da se spusta. Kada se pogledam u tibicu, cini mi se da je sada oko 2cm nize od onog maksimuma koji je uspeo da postigne. Eh, sta znace samo ta 2cm :) Sada disem isto kao i pre,cak mi se cini da mi je stomak i manji nego ranije,ali znam da je to samo subjektivni osecaj, jer nemam vise pritisak kao pre. Opet skacem i mrdam, cesto se zaboravim pa se "katapultiram" iz fotelje ili kreveta kada telefon zazvoni ili mi nesto slicno naglo odvuce paznju. Svesna sam ja da bih trebala da se cuvam od preterane fizicke aktivnosti, da ne bi samoj sebi navukla prevremene kontrakcije i samim tim i prevremeni porodjaj,ali nekada su mi refleksi brzi od glave koja vice "uspooooori"!
Konacno sam stigla i na kliniku - porodicu se u Frontu. A na klinici, ko u koshnici...Na pregled smo usle nas tri, jedna je davala podatke, druga se skidala u svlacionici,a treca je bila na krevetu iza paravana...Moj licni stav povodom ustanove u kojoj se vodi trudnoca je da ako nema nekih komplikacija, da trudnica to ne radi na klinici, vec u svom najblizem domu zdravlja. Na klinici je sve kao na traci,uzasno je velika guzva,doktor ne moze da poprica sa vama natenane, niti da vam posveti paznju.Druga stvar koja me odbija od klinike su bas te rizicne trudnoce - ima gomila trudnica koje moraju da leze i odrzavaju trudnocu,shetaju po klinici u spavacicama,papucama i carapicama,pricaju izmedju sebe o svojim problemima i ako trudnica vec ne prolazi kroz takvu sopstvenu pricu, mislim da je po nju bolje da bude van takvih tokova, i da ne stvara sebi paniku susrecuci se sa svim mogucim problemima koji mogu da se pojave u trudnoci. U domu zdravlja je opustena atmosfera,i to barem meni, puno znaci.Mogu da pitam doktorku sve sta me zanima,a ja sam poznata po tome da sve volim da znam i da proverim da li su zakljuchci do kojih sam dosla citanjem razne literature i mozganjem zaista tacni...
Jedina prednost klinike je sto ima mnogo moderniju opremu nego sto je to slucaj sa domovima zdravlja. Prvi put sam bila na 4D ultra zvuku.U sobi smo bile nas 4 zhene - dve doktorke, medicinska sestra i ja. Njih tri gledaju u monitor ciji ekran ja ne vidim.Dok mi sondom prevlaci preko stomaka, cujem kako odusevljeno kazu:"Jao pogledaj,bas se lepo namestio!".
Okrecu ekran ka meni,i imam sta da vidim - slika je u realnom vremenu, boje su zhuto- narandzaste,a na ekranu vidim jedno lice,pravi mali covek! Trepce,pomera rucice, a izraz lica mu je krajnje ozbiljan, da ne kazem namrgodjen..."Znaci to si ti,vec imas svoj stav" - prolazi mi ova recenica kroz glavu dok ga posmatram.
A onda ide komican nastavak - ove tri nastavljaju da vuku sondu po mojem stomaku,zaustavljaju se i odjednom krece graja i vristanje:"Jao, pogledaj ovo.Vidi, vidi!!!".Okrecu se ka meni i kazu:"Verovatno znas koji je pol".Ja kazem da znam,a one jos vise pocinju da umiru od smeha.I onda jedna odvali:"Pogledaj koliki mu je!".I dok se kikocu,okrecu ekran ka meni.Na ekranu vidim jasno njegovo "oruzje", ali posto nikada nisam videla nijednu drugu musku bebu na UZ, ne mogu da kazem da li je on neki "obdareni" kao sto ove tri tvrde. I jos su me pitale da li zelim da mi odstampaju krupan plan,pa da pokazem muzhu...Ja im odgovaram da to nije neophodno...A u sebi govorim - "Ma ostavite decka na miru.Jos se nije ni rodio,a vi vristite i upirete prstom u njega".
Da li se ja to pretvaram u briznu " sine,ljubi ga majka" majku?:) Nadam se da ne.Ipak, dok su se one kikotale na njegov racun, u meni je pocelo da raste nesto zastitnicko.Valjda je to taj majcinski instinkt - do sada ga kod sebe jos nikada nisam registrovala.A i vreme mu je :)
Idem jos malo da uzivam dok sam jos 2 u 1 :) Polako pocinjem da bivam debelo svesna da me uskoro ceka zurka bez prestanka. Ajd pa zivi bili! :)