Nash prvenac, zbog kojeg sam i pocela pisanje ovog bloga, napunio je tri godine! Ove godine imao je tri proslave – prva je bila kod kuce na sam dan rodjendana u najuzem krugu familije.Naravno, taj dan nije isao u vrtic. Sutra je castio drugare u vrticu cokoladicama i sokicima,pevali su mu “Divan dan”, I od svih njih dobio je po jedan poklon –svako od drugara mu je nacrtao  jedan crtez, a vaspitacice su sve te crteze lepo sakupile,napisale ispod svakog crteza ime deteta koje ga je nacrtalo,I sve to uvezale u jednu knjigu sa rodjendanskom porukom na naslovnoj strani. Crtezi su prava mala umetnicka dela E onda je dosao vikend i imali smo prvu proslavu Jovanovog rodjendana u igraonici. Doslo je puuuuno dece,iskakali su se samo tako Bila je i zelena Dinosaurus torta…Mislim da je tek ove godine Jovan donekle razumeo sta znaci kad ti je rodjendan.Nisam bas sigurna da me je razumeo kada sam mu pricala da sam ga tada rodila. Ipak,postalo mu je jasno da je on tada glavni, da je to njegova torta I da je on taj koji duva svecice i dobija poklone.

Jos malo o Jovanu – i dalje je mrsav i plav J Ima “citavih” 13kg, najlaksi  je od svih drugara i drugarica.Uzasno je brz,okretan,razgiban,konstatno je u formi   Tata ga je poveo sa sobom na karate.Uspeli  su da uredno vezbaju citavih 45min…Jovan je bio najmladji u grupi. Sa treninga je dosao odusevljen,nije hteo da ide na spavanje,pokusavao je da mi objasni sta su on I tata to radili I gde su bili. Veceras opet idu na trening

Malo o vrticu kojeg zovemo skolica. ..Kad se samo setim kako sam se nervirala pre godinu dana oko Jovanovog odbijanja da ide tamo…I sad me strecne kad  pomislim da se otimao I bacao po podu, kod kuce pre polaska i u vrticu…Sada je to sasvim druga prica – on ima tamo svoje “dugave” (drugare).Rade zaista zanimljive stvari – imaju ucenje elementarnih stvari iz matematike, crtaju,pevaju,uce pesmice. Zadovoljna sam i vaspitacicama i njihovim trudom – na oglasnoj tabli za roditelje stalno su ispisane pesmice koje su tih dana ucili,tj. pevali. Bio je tu i jesenji karneval, a sada se spremaju za proslavu Nove Godine. I roditelji su pozvani na radionicu,gde ce se praviti ukrasne cestitke i kititi velika jelka. Konacno,skolica ima smisla…I onda, zaista ostajem bez teksta kada me neko sa cudjenjem pita:”A zasto Jovan ide u vrtic,a ti si na porodiljskom?”

Malo o Damjanu…

Zovemo ga “veliki” Sta reci  o bebi koja sa pet meseci ima 7.400g i dugacak je 68cm ? :) Na bebecoj garderobici citam da njegova trenutna duzina odgovara starosti  bebe od 9 meseci . Daki mnogo voli da brblja, obozava drustvo,mnogo voli kada ga neko mazi i tad obicno primecujemo kako se “topi od miline” Stavlja u usta sve sto mu dodje na dohvat ruke – cak i zavesu od kade, musemu sa kuhinjskog stola,a omiljena “poslastica” mu je da skine sopstvene carape i da ih zvace Voli da se okrece i kotrlja po krevetu,uziva kada je pored njega stariji bata.Kada je raspolozen,Jovan moze i pola sata da ga  zabavlja I da mu drzi paznju…Mama bar malo moze da odahne… Daki bi bio uzivancija,da nije njegovog cestog nocnog budenja. Ako spoji 3h,a da se ne probudi,to je uspeh…Ja sam nekako ocekivala da se to regulise kada napuni 3-4 meseca,medjutim ta prica se nastavlja…Citali smo i literaturu koja se bavi poremecajima spavanja kod beba,kupila sam i “caj za laku noc” …sve to ne bi li nekako produzili razmak izmedju nocnih budjenja…Na zalost,nismo imali nekog uspeha. Zvala sam i “Halo bebu” da me posavetuju,i razgovarala sam sa nasom pedijatricom. Iz oba ova razgovora izasla sam malo smirenija- samo su mi rekli: ”E, tako vam je to sa dojenim bebama.Neke se bude nocu,samo zato sto zele da osete sigurnost,zagrljaj I maminu toplinu”. Vise se ne brinem koliko cu spavati, ne brojim sate,i ne mislim o tome kad bi Damjan mogao da se probudi. Mirno idem da  spavam, ustajem kada treba i koliko treba,i odmah po zavrsetku obaveza prema njemu lezem u krevet. To je ujedno i najveci razlog zasto ne pisem cesce…

Eto,ovako sad Damjan izgleda 

I za kraj, da bih sacuvala od zaborava, zabelezicu jedan razgovor iz vrtica kojem sam prisustvovala pre neki dan.

Akteri: Jovan,Mihailo,Mihailova mama i moja malenkost.

Jovan,hvali se Mihailu u garderobi:”Vidi imam nove cize”. (cizme)

Mihailo:”Sad mozes da kaces po bavama”.

Jovan:”Neeee,to cu za ceeeeg!” (sneg)

Mihailova mama razrogacenih ociju:”Oni medjusobno razgovaraju!”

Ja:”I ocigledno se savrseno razumeju, dok ja pokusavam da shvatim sta su rekli”

Verovatno ce sasvim uobicajeno da mi bude da svaki post pocinjem sa :”Ne stizem da pisem…” Zaista je tako. Iako mi oko brige o Jovanu moji roditelji dosta izlaze u susret, osecam kako za sebe imam sve manje i manje vremena. A opet, toliko se novih stvari stalno desava, jedna novost ubrzo zamenjuje drugu,i ponekad mi stvarno bude zao da ponesto ne zapisem,jer znam da ce vecina toga da se zaboravi.

O Jovanu…

Jovan je vec momak i po. Sredinom novembra puni tri godine. I nije vise u jaslicama. Od septembra je krenuo u vrtic Sada je jedan od najmladjih u grupi,ima ih mnogo vise nego u grupi za jaslice. Kada odem po njega,i otvorim vrata od sobe u kojoj je njegova grupa, u moru dece nekoliko trenutaka ga trazim pogledom, dok ga ne ugledam. On vise ne sedi sam pored ormana dok ceka da neko dodje po njega.Uvek ga zaticem zaigranog u gomili dece.Od tolike guzve, nisam jos ni stigla da porazgovaram sa vaspitacicama.Na vratima mi brzo izdeklamuju da li je jeo i da li je spavao. I to je sve.

Tj. nije bas sve J Pre neki dan smo on,a kasnije i ja bili “izribani” od jedne od njegovih vaspitacica.Gospodin je za vreme rucka odlucio da baca hleb na pod, i pride je nagovorio i jos jednog drugara na tu “akciju”. Kada sam dosla po njega, vaspitacica mi je ostrim tonom objasnjavala sta se desilo.Jovan je ni trenutka nije “zarezivao”.Okrenuo joj je ledja i krenuo ka garderobi.Ja sam ga zaustavila i rekla:”Stani i saslusaj vaspitacicu!” On je stao,a zatim su usledila njena pitanja-

V: “Da li kod kuce tvoja mama baca hleb na pod?”

J:  “Ne.”

V: “Da li tata baca hleb na pod?”

J:  “Ne.”

A onda je dodao – “Ni deda ne baca hleb na pod!”

Ja sam se jedva suzdrzala da ne prsnem u smeh.Vaspitacica ga je samo pogledala besno i rekla:”Izuzetno je inteligentan, On ispituje do kojih granica moze da ide.”

Takodje, polako pocinje da se razaznaje cinjenica da odgajam decaka(tj. decake). Kada dobijete u porodilistu smotuljak koji place, nema razlike da li je beba bata ili seka. I kasnije kada pratite kako beba raste, nema nekih bitnih razlika.Naravno, nisam nikada kupovala ukrasne trakice za bebinu glavicu ili roze bodice i ostalu garderobicu…Na kraju krajeva, sve su to beznacajne sitnice…

Medjutim, danas sam vodila Jocu da gledamo “Pepeljugu” i bilo mi je sasvim jasno da su se razlike izmedju decaka i devojcica odavno formirale,samo ja nisam obracala paznju. Dosla sam do zakljucka da smo bili na “zenskoj” predstavi.

Dok su se na bini macehina cerka i Pepeljuga raspravljale oko toga koja ce koju haljinu da obuce, Jovan je nezainteresovano gledao oko sebe.Kada je dosla na red scena bala na dvoru, pozvane su sve devojcice iz publike da dodju na binu i da se predstave princu kao princeze. Gomila devojcica je pohrlila na binu,a ja sam tada shvatila da su predstavu dosle da gledaju sve same devojcice. Grubom procenom, mislim da je bilo oko 30tak devojcica i 5-6 decaka.

Dok su se devojcice shepurile u suknjicama i haljinicama na bini, Jovan je slozio “kiselu facu”  i rekao:”Ja necu tamo da idem”. Ja sam se samo nasmejala i rekla mu:”Niko te nije ni zvao,idu samo devojcice.”

Nakon “Pepeljuge”, kad sam ga pitala sta mu se dopalo, rekao je:”Vila”…Bilo mu je zao sto vila duze nije bila na sceni. I pitao me je:”A gde je otisla vila?” Nisam znala sta da mu kazem…

O Damjanu…

Daki Dakac ima preko 6kg,a na merenju pre dve nedelje imao je 62cm duzine – dakle od rodjenja porastao je citavih 7cm. Pre par dana napunio je tri meseca.

On je jedno veselo i trpeljivo stvorenje- mnogo voli drustvo, poceo je da prati pogledom sta radi njegov stariji brat. Danas ga je odusevljeno gledao, dok je ovaj skakao po namestaju. Blago nama…

Daki se izduzio, nije vise onako “zguzvan”,i sada vec zauzima skoro cela kolica. Mislim da ako tako nastavi, da ce mu uskoro viriti nogice iz kolica.

I dalje ga dojim. I iako mi je nekad tesko, i ako ponekad nocu trazi i posle dva sata da jede, ne odustajem. Pocela sam da shvatam da je to jedini pravi nastavak naseg druzenja koje je pocelo dok je bio u tibi. Na stranu to sto od maminog mleka nema zdravijeg. Svakim  danom uvidjam koliko njemu znaci taj kontakt koji ostvaruje samnom.Svi vide da je najsmireniji kada ga ja drzim. Kada place, cim me ugleda, uglavnom prestaje, pocinje da mlatara nogicama i pruza ruke ka meni. Kada glavom dodirne moje rame, cesto mu se otme uzdah olaksanja.Vidim da je on mala velika maza- ja se ne bunim puno, iovako znam da ce jako brzo da poraste,pa koristim svaki trenutak da ga gnjavim…Jos par meseci, i mnogo zanimljiviji od mame, bice mu svestrani pun ideja, njegov stariji bata Joga I jos jednom, blago nama …

Statistika : tezina 5400g duzina: 56cm – dakle kichma vec krece da mi “otpada”

 Nema me da se javim – Damjan zvani Daki postaje jedna jako zahtevna beba.Mnogo je vise vezan za mene nego Jovan. Mislim da je tome delimicno zasluzno to sto ga, za razliku od Jovana, dojim ,a malo ima i njegovog licnog prohteva da bude non stop sa mamom.

Elem, kao sto rekoh, iskusih ovog puta sve prednosti i mane dojenja. I moram odmah da kazem da je hranjenje bebe  na flasicu daleko lakse, jednostavnije, brze i naravno, skuplje. Nije da nisam zelela da dojim Jovana, sticaj losih okolnosti doprineo je da taj deo druzenja mame i bebe skoro potpuno izostane...

Ovog puta imam to zadovoljstvo da se Damjan i ja druzimo i druzimo i druzimoooo...Po mojem i misljenju ostalih, Damjan malo preteruje sa druzenjem.I shvatila sam da svako strucno lice oko dojenja ima svoju teoriju.Pokusala sam da sledim ono pravilo da bebu dojim kad god ona to zatrazi. I ispostavilo se da decko zeli da bude non stop na siki, pravi podoj nam je trajao i po sat vremena,a izmedju podoja momak je zeleo da bude “konektovan” i da tako spava.Svako prekidanje “konekcije” prouzrokuje njegovo budjenje, i plac. I onda ga ja malo pustim da place,pa ga opet uzmem i sve tako...Padalo mi je na pamet da nemam dovoljno mleka,pa je on zato stalno gladan.Medjutim, ta pretpostavka je “pala u vodu” kada smo na prvoj mesecnoj kontroli konstatovali da je od izlaska iz bolnice dobio citav kilogram. Isto tako,prvih par dana sam imala “strah” da pre odlaska u setnju nije jeo dovoljno.Kada se beba hrani na flasicu,tacno se ima uvid koliko je popila.Sa dojenjem... to je “macka u dzaku”.Bojala sam se da u sred setnje ne pocne da place, jer je gladan. Od pre par dana uvela sam mu cajice – toplo je, tecnost mu je svakako potrebna, a i time malo produzavam razmak izmedju podoja.

Za razliku od Jovana kojeg su svi nosili,drzali ga i hranili, Damjan zahteva da ga vecinu vremena bude samnom.Zmu moze da ga zabavlja maksimum sat vremena,i nakon toga krece histerija za mamom.Moja majka koja se ovoga puta pokazala kao iskusna u zagovaranju i zamajavanju beba uspeva sa njim da bude i do dva sata,tako da mi je njena pomoc zaista potrebna kada treba nesto da obavim van kuce.

Dojenje je povuklo za sobom i neke “zabranjene” korake – beba bi trebala da spava u svojem kreveticu. Znam ja to,ali Damjan se uspavljuje tako sto sisa, i onda ostaje da spava pored mene. Zmu i Joca su privremeno(samo ne znam dokle ?:)) premesteni u drugu sobu. Moram reci da se tokom spavanja desava jedna neverovatna stvar koja se ponavlja iz noci u noc – Damjan spava na peskiricu pola metra od mene. U toku noci,”volsebno” se  pomeri. Pretpostavljam da to radi dok je na ledjima,tako sto mase rukicama i nogicama. Pred podoj redovno ga zaticem priljubljenog uz mene, a nekoliko puta sam primetila i da mu je glava na drugom delu mojeg jastuka. Prosto ne mogu da verujem da ima toliko jak instinkt kojim nepogresivo pronalazi gde sam ja.

A Joca?

Lepo je prihvatio brata, voli ga, mazi i ljubi. Doduse, nema osecaj koliko jako moze da ga stisne. Hoce da ga drzi, i hteo bi i da se igra sa bebom batom.Par puta je crtao nesto i onda je vikao;”Vidi bebo, vidi!” I onda mu mi objasnjavamo da je beba bata mali,da samo jede, spava i place. Kad smo kod plakanja...Jovan je prvo bio jako nervozan kada je Damjan plakao. A onda je shvatio da kada beba place, svi se ustrcimo oko nje. E, onda je i on poceo bukvalno da urla kad nesto hoce da postigne. Nekoliko puta smo imali “stereo plakanje” – pravi melem za istanjene zivce

Takodje, Jovan je izrazio zelju da on hoce da se vozi u bebinim kolicima.Kad smo u setnji, on sedi na ivici kolica,dok bebac lezi. A par puta se desilo da je on legao skroz u kolica i skupio se,a Damjana je tata nosio u rukama...

I tako, igranka bez prestanka traje...

Evo i malo slicica

                                          Uspavani "andjelak"

                                                          Burazeri

                                                           Ljubav :)

Tog 26tog juna 2010. u 10:50h, rodio se veliki mali decko tezak 4100g i dugacak 55cm.

A koga zanimaju detalji, moze ih procitati u nastavku price :)

Pre svega moram da kazem da je moje nepisanje ovog bloga jos od marta bilo uzrokovano ostrim bolom u ledjima koji me je sprecavao da sedim za racunarom duze od 10min i potpunim nestankom koncentracije da uradim bilo sta umnije od sedenja na kaucu i gledanja nekih totalno glupih serija koje su se mogle naci na TV-u...

Vreme je prolazilo, i dan D se polako priblizavao.Vec sa ulaskom u 8. mesec, poceli su problemi sa nespavanjem – nekada je beba bila tako namestena u stomaku da nikako nisam uspevala da bez bolova legnem u krevet i odspavam partiju sna. U devetom mesecu taj problem je postao toliko izrazen, da sam nocima sedela i listala novine,a nekada bih i odgledala i poneki film koji bi pocinjao ... recimo oko 4 ujutro... :) Takodje, ulaskom u deveti mesec, pocele su da mi se javljaju i kontrakcije, i to one u gornjem predelu stomaka. O takvoj vrsti kontrakcija ucili smo na vezbama i tu i tamo sam nailazila na njihovo spominjanje u trudnickoj literaturi,ali nisam poznavala nikoga ko ih je imao. I eto, otkrila sam da sam ja ta koja ih ima :) Nisu bile nesto narocito bolne,vise su izgledale kao cudno rastezanje i odizanje stomaka. Stavljali su me u domu zdravlja i u Frontu nekoliko puta na CTG i svaki put bi mi bilo upuceno pitanje:”A jel osecate vi neke bolove?” Iz iskustva sa Jocom koji je rodjen 15 dana pre termina, nekako sam ocekivala da se i sada ponovi slicna prica. Vec tri nedelje pre termina, ja sam osluskivala svaku promenu u mojem telu.Bilo je tu raznih nedoumica – kontrakcije bi se javljale na dva sata, pa na sat...ja sam nekoliko puta bila spremna da krenem u porodiliste,a onda bi sve prestalo, kao da se nista nije ni desavalo. To je bio svojevrsni trening zivaca...

Docekala sam navrsenih punih 38 nedelja, i uradila sve sto je potrebno da bi se dobilo odobrenje za epidural. U celoj ovoj prici oko treniranja zivaca, smirivalo me je to sto je zmu u okviru svoje specijalizacije(anestezija) tako sebi organizovao raspored, da  obaveznih mesec dana koliko treba da provede u Frontu, bas bude u periodu kada ja treba da se porodim. Odmah se povezao sa Mikijem Pastarom, anesteziologom koji mi je vodio anesteziju kada sam se poradjala sa Jocom. ***Miki, ako ste kojim slucajem pretrazujuci Internet naleteli i na moj blog, saljem vam veeeliki pozdrav! :) ***

Miki je imao ideju da par dana pre termina odemo na ugovoreni porodjaj, jer bi na taj nacin izbegli trku i frku i mogucnost da uopste ni ne stignem da primim epidural.

Nakon nekoliko pregleda, dogovorili smo se da cekamo 26 jun. Dakle, samo 3 dana pre zvanicnog dana D, odnosno punih 40 nedelja trudnoce... U celoj toj prici, mene je brinula velicina bebe. Iako sam se ugojila samo 10kg, po tome kako nisam mogla da spavam i pri samom pogledu na stomak, dolazilo mi je do mozga da je beba dosta velika. Pocele su da mi se roje misli da beba nece moci da se spusti u porodjajni kanal, da ce me poslati na carski rez...

Docekala sam jutro 26. juna u jednom komadu. Zmu i ja smo seli u auto i odvezli se u Front. Vec u 8:15h primila me je ginekolog Dr Jelena Stankovic(i njoj dajem sve pohvale! ), pregledala me je malo grublje ,rekla mi da sam otvorena 3cm i da mogu da idem na porodjaj. Prosla sam pripremu u porodilistu i usla u porodjajni boks. Miki Pastar se pojavio zajedno sa zmuom. Dok mi je Miki namestao epiduralni kateter, zmu mu je asistirao :) Zatim su njih dvojica otisli u druge bokseve, da plasiraju jos nekoliko epiduralnih katetera. Malo posle, pojavila se Dr Jelena sa namerom da mi probusi vodenjak. Iako je za to pripremila posebnu “iglu”, vodenjak je pukao samo sto ga je dodirnula prstom. Tada mi je rekla da bolji tajmnig za porodjaj nismo mogli da izaberemo,jer bi mi iovako porodjaj poceo sam od sebe ili tu noc,ili naredno jutro. Ponovo me je pregledala i rekla:”Duso,pa vi ste otvoreni vec 6cm!”. Ja sam bila bas iznenadjena, jer sam imala samo te gornje kontrakcije, koje nisu bolele nista vise od uobicajenog. E, nakon busenja vodenjaka,krenule su malo jace, i to konacno one donje kontrakcije. Naravno, tu se pojavljuju Miki i zmu, i ja dobijam svoju dozu anestezije. Opste misljenje prisutnih bilo je da cu se porodili vrlo brzo. Vec kada sam bila otvorena 8cm, poceli su naponi.Malo sam se strpela dok se ne otvorim 10cm. I kada je Dr Jelena procenila da je vreme za guranje, Miki i zmu su bili negde isparili. Poslala je babicu da ih potrazi, porucivsi im:”Pa dobro,gde su sad njih dvojica? Zovite ih da dodju ako hoce da gledaju porodjaj, posto mi upravo pocinjemo!”. Par sekundi kasnije u moj porodjajni boks uleteli su Miki i zmu. Miki mi je u tom trenutku rekao:”Ja sam ti dao sve sto moze da ti ublazi bol.Sad sve zavisi od tebe.Ali mislim da ti vec znas sta treba da radis.” Ja sam se maksimalno koncentrisala i skupila snagu. Poceli smo...Gurala sam i cinilo mi se da je toliko tesko da  necu uspeti ni da maknem. Odjednom me je obradovala babicina recenica:”Evo, glava je izasla. Sad se pripremite za jedan duuugi napon”. Uzela sam vazduh i nastavila da guram – ovog puta sam znala da cu uspeti. Osetila sam kako kroz mene prolaze bebina ramena, trup i noge...Moram priznati da je malo jeziv osecaj,ali kad malo bolje razmislim, ni ne moze biti drugacije kad malo zivo bice prolazi kroz vashe telo :) I tako nam je stigao Damjan – uspeo je da svojom velicinom iznenadi sve prisutne.Nisu ocekivali toliku bebu :)

Dok sam ja bila zauzeta guranjem,zmu je bio koncetrisan da uhvati fotoaparatom te kratke, dragocene trenutke. Ovoga puta, imamo slike iz porodjajnog boksa :)

                                            Pocetak kraja trudnoce

                                           Damjanova prva slika

                                              Mama i sin I

                                                 Mama i sin II

                                          Mama,taja,Damjan

Kao sto i sam naslov kaze - danas je moj red na okretanje cifara. Od danas sam na 34 :) Jos pre par meseci sam videla da je na bas ovaj moj dan, i koncert  jedne od grupa koju sam zelela da vidim uzivo - Rammstein. Imala sam ideju da odem na koncert  tako sto cu da kupim onu malo skuplju kartu - mesto za sedenje.Iako drustvo za koncert nisam nasla, bila sam spremna da odem sama,i da se moje stomace i ja na vreme "instaliramo" na nasoj poziciji,i da pazimo da nas niko ne gura...Medjutim, moj kucni lekar u obliku zmua,razbio je moje sanjarenje jednim ozbiljnim argumentom- "Ne dolazi u obzir da bebu izlazes tolikoj buci." Nije bilo svrhe da pruzam otpor...Na zalost,priznajem da je u pravu. Nadam se da Rammstein-u ovo nije i poslednji dolazak u Beograd...

Odlucila sam da malo prekrsim obicaje ovog rozikastog bloga i da okacim jednu pesmicu.Moja omiljena je "Sonne",ali zaista mislim da na ovom bezazlenom blogu nema smisla da gledamo Snezanu narkomanku i patuljke koji kopaju u rudniku.Umesto toga, odabrala sam jednu koja ima rodjendanski naslov - "Ich will".Ove godine moje zelje su usmerene na bezazlen prolazak kroz dan D, negde u junu.

Svima koji idu na koncert  zelim da se lepo provedu. Ja sam za danasnji dan dobila "utesnu" nagradu - idemo zmu,kuma i ja u japanski restoran :)

I bi taj dan - dan kada sam saznala ko me to stalno sutira,ko to stalno stuca i pomera se.Kada se beba prikazala na ekranu UZ-a,Dr se samo nasmejala i okrenula monitor prema meni - videla sam stvorenjce koje neumorno mrda glavom,i sisa sopstveni palac...
Pretpostavljam da taj ko me cita,sa nestrpljenjem zeli da sazna "glavnu vest".Jos cu malo odugovlaciti,jer zelim da napisem uporednu analizu moje dve trudnoce.
Joca: bez mucnina,neosetljiva na mirise,ne previse premorena u prvom trimestru,beba mirna,tu i tamo se pomeri.
Nova beba: blage mucnine,uzasno reagujem na mirise,uzasno umorna u prvom trimestru,beba neumorna,stuca i non stop se pomera.
Dakle,sto bi se reklo "nebo i zemlja".
Tu dolazi na red i moja omiljena grana matematike - verovatnoca i statistika, i onaj skolski primer bacanja novcica.
Kao i kod beba,tako i kod novcica,sanse da se odredjeni dogadjaj dogodi su podeljene u odnosu 0.5 . Naravno,kod novcica vazi i jako vazna pretpostavka koja glasi - novcic je napravljen od homogenog materijala(ista je sansa da padne i na jednu i na drugu stranu). Postoji i jos jedna cinjenica,a to je da prethodno bacanje nema veze i ne utice na naredno bacanje.
Elem, sve ovo moze da se primeni i na pol bebe,s' tim sto postoje i analize tipa "kakva je trudnoca" i miks od snova,zelja,pretpostavki,prizeljkivanja.
Prorociste je reklo:"Opet decko!"
Priznajem,prizeljikivala sam da cujem jedan drugi odgovor...Sada se polako privikavam da cu biti mama malim sportistima,komandosima,planinarima i clanovima karate kata tima(zmu vec ima plan :) ).
Naravno, moram da priznam da me kopka jos jedno pitanje - da li smo se igrali sa homogenim novcicima? Mislim da bi konkretniji odgovor na to pitanje mogli da dobijemo ako bi bilo jos jedno bacanje.Da li ce ga biti? Ne znam :)

Poslednjih dana intenzivno citam razne tekstove na temu kako pripremiti starije dete na dolazak bebe.Ispada da je dete izmedju dve i tri godine u najljubomornijoj fazi,a tek sa tri-tri-ipo ljubomora polako jenjava,i stvari postaju lakse...Nama ce izgleda da zapadne "krupan zalogaj"...Buduci da sam i sama starije dete, zaista mi je stalo da se maksimalno potrudim da Jovanu,koliko je god to moguce, olaksam te prve nedelje nakon dolaska bebe u kucu.Ono sto sam procitala, uglavnom se poklapa sa idejama i "strategijama" koje sam sama smislila.Palo mi je na pamet da Jovanu nece biti pravo kada vidi da se ja mazim sa bebom.Smislila sam da budem neznija prema bebi kad on nije tu,a kada jeste prisutan, da malo "smanjim dozivljaj". I psiholozi predlazu isto to,navodeci da je dete najljubomornije kada vidi da mama drzi bebu u narucju,ili je doji.Isto tako,savetuje se da se dolazak bebe diskretno spominje starijem detetu.Ideja je da mu ne budemo dosadni sa tim pricama, da se ne uplasi,a opet da ono postane svesno da beba zaista dolazi. Zmu se pre neki dan malo grublje nashalio sa Jovanom, rekavsi mu da kada dodje beba, mi cemo njega da izbacimo iz kreveta. Jovan je momentalno poceo da place,rida,da grca u suzama. Ja sam ga uzela u krilo,nije mogao da se smiri.Pokusala sam da ga mu kazem da ce beba biti mala,da ce meni biti potrebna njegova pomoc oko bebe.Pitala sam ga da li hoce da mi pomogne oko bebe,a on je rekao:"Ne."Nisam vise znala kako da ga smirim,pa sam ga pitala hocemo li nesto kupiti bebi.Jovan je prestao da place i rekao:"Kinder jaje." "I sta jos?" -pitala sam ga. Jovan je rekao:"Bone"(bombone)...Malo po malo,smirio se. A meni je nakon ovog dogadjaja postalo jasno da je on sasvim svestan da neko treba da dodje,da se ponekad pravi da ne zna o cemu pricamo kada se spomene beba,i osetila sam da kao da ima strah od svega sto sledi...
Takodje,da ne bi uvodili gomilu novina bas kada beba da dodje,resili smo da je sada pravi trenutak da Jovan ponovo krene u vrtic.Sem toga, meni se polako priblizava poslednje tromesecje, i znam da necu vise biti u stanju da trckaram za njim,kao sto to sada radim.Zaista mi znaci kada par sati mogu da odahnem,uradim nesto za sebe,ili jednostavno,samo malo odlezim.
Posto su mi i dalje sveza secanja na Jovanovo odbijanje vrtica,malo sam bila bojazljiva kako ce posle tri meseca pauze ponovo uci u proces adaptacije.Ubedila sam sebe da budem stalozena,i smirena, i da ga odvedem medju decu, bez bilo kakve brige.Velika razlika u odnosu na septembar,kada smo imali to prvo privikavanje,je to sto su sada sva deca vec uveliko adaptirana,i niko ne place.Kada smo ga predali vaspitacici,Jovan je pustio dve-tri suze.Vaspitacica ga je uzela u narucje,a istovremeno je nekoliko dece veselo doskakutalo do njih,pokazujuci veliko interesovanje za novog drugara.Kao i ranije,u tom trenutku,vrata sobe su se zatvorila ispred mojih ociju.Nisam cula Jovana kako place.Stajala sam jos par minuta u hodniku i pokusavala da cujem sta se u sobi desava.Jovan se nije cuo."Oh,ovo deluje kao da je sve u najboljem redu" - proslo mi je kroz glavu.Kada sam posle dva sata dosla po njega,zatekla sam ih kako svi pevaju neku pesmicu zajedno sa vaspitacicom.U prvom trenutku,niko nije ni primetio da sam usla na vrata.Kada sam pozvala Jovana, on me je pogledao i polako prisao.Imala sam utisak kao da sam im prekinula zabavu.Vaspitacica ga je pohvalila,rekla je da je bio dobar i da se odmah uklopio.Ubrzo smo produzili njegov boravak na 4 sata.Sasvim je drugaciji osecaj kada mi on nasmejan prilazi kada dodjem da ga pokupim,i neverovatno je da spominje poimence drugare sa kojima se igrao.Za ova tri meseca pauze,on je bas sazreo,sada bez ikakve dileme mogu da tvrdim da mu boravak u vrticu donosi veliki napredak,i da puno toga tamo moze da nauci.Jedina "bolna" tacka je to cesto razboljevanje.Nismo isli ni dve nedelje,a vec je zaradio upalu uha.Ove nedelje je jos kod kuce,pa cemo od ponedeljka ponovo kod drugara.Nadam se da ce lepsi dani doneti manje razboljevanja...
Uporedo sa Jovanovim mentalnim sazrevanjem,do izrazaja dolaze i jos neke njegove karakteristike - jasno se izdvajaju
dobre fizicke predispozicije za sport i sklonost(ljubav) ka muzici.
Neko ko je video Jovana samo na slici,moze da pomisli kako preterujem,ali ovo sto cu sada napisati je zaista tako -
iako nema ni punih 12kg,i deluje izuzetno krhko i mrsavo,na njegovom telu jasno se ocrtavaju odredjene grupe misica.
Zaprepastila sam se kada smo ga kupali,i kada su mu se pri obicnom pomeranju ruku gore-dole prikazali rameni misici.
To da ima trbsunjake,nije novina - imao ih je i kao beba od 6 meseci(pisala sam kako je pedijatrica rekla da to prvi put vidi u svojoj karijeri).Takodje,kada hoda,lepo se vide misici na listovima.Jovan uziva u svakoj zahtevnoj fizickoj aktivnosti - voli da ga podignemo da se uhvati za shipku za zgibove,i onda tako viseci,dize noge pod uglom od 45 stepeni.Zalece se,i duzinom celog kauca pravi kolut u napred.Nekada nema osecaj gde je kraj cvrste podloge,pa ja jurcam za njim,ne bi li sprecila njegov sunovrat na tepih.Takodje,pre neki dan,popeo se na svoj kamion,da bi dohvatio nesto sa police koju inace ne moze da dosegne.Moja majka i ja smo ga gledale sta radi,vikale mu da sidje sa kamiona,jer ce pasti.On nas nije slusao.Kamion mu se naravno,izvukao ispod nogu,i odleteo metar dalje,a on je nastavio da visi zakacen za policu.Mirno je se osvrnuo oko sebe,pogledao koliko ima do poda,i samo se pustio.Bez bilo kakve teskoce,prebrodio je tih 30-40cm do poda,lepo je doskocio,i nastavio da se shetka po sobi,na opste zaprepacenje nas prisutnih.Zmu i ja smo se bacili u razmisljanje kako i na koji nacin da usmerimo tu njegovu energiju.Aktivno bavljenje nekim sportom je pravi nacin za to,samo sto smo shvatili da za dete do 3 godine ne postoje mogucnosti da se bavi nekim individualnim ili grupnim sportom.Resili smo da krene sa tatom na karate kada jos malo poraste,a dotle da se mi sami pozabavimo njegovim "treniranjem".Odlucili smo da kupimo strunjacu,i da svakog dana malo vezbamo zajedno :)
A muzika...Jovan pomno gleda i prati dedine prste kako skacu preko vrata gitare...I jako je nezadovoljan kada uzme svoju malu gitaru igracku,i kada pritiskanjem i okidanjem nekih zica ne dobija tonove koje istovremeno peva...Najomiljenija mu je Kolibrijeva pesmica Vivak(Vi vi vi, na strazi smo mi), Ivin voz, muzika iz Nodija,muzika iz Majstor Boba,kao i uvodna muzika iz crtanog filma Pink Panter :)
Evo i malo slika,ne kaze se uzalud da one govore vise od hiljadu reci :) 

                            "Krhki mirni" decko :)

     Deda Paja i Jovan u zajednickoj izvedbi hita "Vi vi vi" :)

Bas ovom recenicom pocinje opis moje trenutne trudnicke nedelje. Uvek me obraduje kada u inboxu zateknem shaljivo-korisne-poucne informacije. I vrlo cesto se desava da bas to sto procitam mi se ili desilo pre par dana, ili mi se bas desava.
I naravno,bilo je rekreacije, ali ne samo do frizidera, jer to sto se meni jelo, u nashem frizideru nije postojalo. A sve je pocelo tako sto sam jedno vece pre par dana sedela u fotelji,nakrivila glavu, podigla obrvu i rekla - "Hm, jedu mi se shampite." Odakle sad pa to? Nisam imala pojma. Volim ja shampite,ali ne secam se kada sam ih poslednji put jela.I kad se desi da jedem kolace u poslasticarnici, uvek uzmem ili nesto vocno ili cokoladno.Shampite su mi uvek bile nekako suvise slatke... A te veceri sam tacno mogla u svojoj glavi da zamislim njihov ukus,bas onaj koji me mami - cvrsto ulupano belance, sa malo sirceta ili limuna,koji se osecaju bas onako u tragovima, i hrskava korica napravljena od lisnatog testa...Mislila sam da ce ta ideja da me prodje kada se ujutro probudim,ali i sledece jutro ideja o shampiti je i dalje bila tu! Pocela sam da se preispitujem gde u okolini postoji poslasticarnica/pekara u kojoj se mogu kupiti shampite.Dala sam se u potragu,obisla sam dve-tri iz moje okoline. Lepi kolaci u izlozima,ali... nema onoga sto ja trazim.I konacno sam u pekarici u mom starom kraju(tj. kod roditelja) ugledala velike bele kolace.Doduse, videla sam da korica nije od lisnatog testa, vec obican biskvit,ali rekoh sebi:"Ma moze i bez toga". Kupim ja njih, udjem u kucu,uzmem prvi zalogaj i... razocaram se. Ono sto su mi prodali pod imenom shampita, sa onim sto sam ja trazila imalo je zajednicko samo izgled. Jela sam cisto umuceno belance koje je ucvrsceno zelatinom. Kakva prevara... Sto je najgore od svega, zelja da probam onu pravu shampitu postala je jos jaca...Tu sam se pozalila zmuu - on je svojevremeno u kucnoj varijanti pravio shampite, zna tacno kako se prave, tako da me je potpuno razumeo kada sam mu ispricala na kakav sam laznjak naisla...
To vece sam otisla da uspavam Jocu, i posto me je umor savladao,ubrzo sam i ja utonula u san. Nemam pojma koliko je vremena proslo, kada sam osetila kako me neko drma da se probudim.U mraku sobe sam razaznala zmua koji se smesi i pokazuje mi malo kartonsko pakovanje.Znala sam sta je unutra,i samo sam rekla:"Wow, stavi ih u frizider!" I tako,sledece jutro jos pre dorucka sam sa kashikom otisla pravo u frizider i zagrabila malo - konacno, to je ukus koji vec par dana imam u glavi!Imale su i koricu od lisnatog testa :)
Verovatno onaj ko ovo cita(a do sada se nije smorio mojim romanom o potrazi sa shampitom),zamislja trudnicu- burence koje u jednom dahu "brsti" celu tu belu shecernu masu...
Evo stigla sam vec do sredine petog meseca, usla sam u drugu polovinu trudnoce,a od poslednjeg merenja koje je bilo u novembru, ja sam dobila jedan jedini kilogram! Ni ja nisam mogla da verujem kada me je med.sestra izmerila u domu zdravlja. Znam i ko je zasluzan za to - trckaranje za dvogodisnjim harambasom bas utice na liniju :)
Stomacic raste,nekada osecam da su mi ujutrasnji organi pritisnuti i da ne mogu da disem.I tada imam osecaj kako sam ogromna. Definitivno sam "veca" nego u ovom periodu sa Jocom,ali ko je pratio sta sam onomad pisala,moze da se priseti da kada sam nosila crnu garderobu,ni pocetkom osmog meseca nisam odmah upadala ljudima u oci kao trudnica.
Evo i sada, desilo mi se da pricam sa ljudima i da me pitaju da li idemo na skijanje ove godine. Isto tako,neki su me pitali da li radim,a  kada sam im sa osmehom rekla da ne radim, jer cekamo novu bebu,nakon brzog pogleda na moj stomak, samo su izjavili:"Jao, pa nismo ni obratili paznju!".
A beba...Jos uvek ne znamo pol.Gledalo je njih dvoje.Prvi je na pitanje o polu samo rekao:"Hmmmm...",a druga dr. je rekla da zaista jos nista ne uspeva da vidi.Naravno da sam radoznala da razotkrijem njen identitet,ali izgleda da cu morati da se strpim do pocetka marta,kada cemo ponovo da je gledamo.
Jedno sto sigurno znam je da je ovo jedna veoma aktivna beba - osetila sam je cak 4 nedelje ranije nego Jocu.I takodje,mnogo se vise mrda nego Joca. Skoro svako vece pocinje karakteristicno lupkanje kad legnem u krevet,ali vise mi je interesantno sto se javlja i kada sam u kuhinji,spremam jelo ili perem sudove,ili evo bas sada dok sedim i kuckam ovaj tekst. Beba kao da mi saopstava:"Hej mama,evo i ja sam tu."
A mama iako ne radi,ima pune ruke posla,i dan joj ocas prodje.U prvoj trudnoci, ideja o tome da sam trudna mi je bila "prikucana" za svaku moju misao. Sada to tako ne dozivljavam. Jos uvek nisam smanjila tempo - jurcam po bloku kao da nisam trudna,igram se sa Jocom,radim razne poslove po kuci...Jedino na sta redovno obracam paznju je merenje pritiska i pogled na chlanke na nogama - da vidim da li slucajno postoji neki otok. Dr. mi je rekao da ne veruje da cu ponovo da "uletim" u hipertenziju,i uspeo je da smiri "moje duhove".Idemo, guramo dan za danom.
Kada gledam ovaj sneg koji vec danima provejava, cini mi se da je dan kada ce beba doci jako daleko.Sama ideja da ce to da bude negde na leto,kada bude bas toplo,stvara mi takav utisak.No,brojke govore - iza mene je vise od pola puta...
Ovde cu stati sa pisanjem. Zelim da pisem i o Joci, njegovom odrastanju i velikim promenama koje se kod njega desavaju.Da ne bih ovaj post pretvorila u kilometarski, odlucila sam da ovu drugu pricu pretvorim u posebnu celinu. Uskoro sledi:"Joca i vratolomije" :)
 

Obicno ne volim da prebacujem poslove iz stare u novu godinu,ali ovoga
puta nemam bas puno izbora :) Da naravno, mislim na glavni "posao" koji  me ceka negde u junu, i koji ce nasoj maloj porodici doneti u najmanju ruku okretanje naglavcke svega sto postoji,i sto je vec ustaljeno...
A kako ocekivanje bebe ovoga puta izgleda, upravo se spremam da napisem.
Jos od samog starta,dogadjaji su samo potvrdili da nijedna trudnoca nije ista. Prosli put nisam ni znala sta su mucnine, pitala sam se do cetvrtog meseca:"Da li sam ja zaista trudna, kad nista ne primecujem?" Doduse, malo su mi se uvecale grudi,ali mislim da je to primetila nekolicina ljudi,i to obicno nakon moje izjave da sam trudna.  A ovog puta - nedugo nakon povratka sa "onog" planinarenja, poceo je da me boli zeludac. A nesto pojedem - istog trenutka pocnem da osecam kao da imam ciglu u stomaku...Prvih par puta sam mislila da sam pojela nesto sto mi nikako ne prija. A onda sam se dosetila da to moraju biti "one" trudnicke mucnine. Nisam povracala nijednom, samo me je nervirao taj tupi bol u stomaku. I sto je najgore,najcesce se pojavljivao kasno uvece...Jedino sto je pomagalo bio je Plazma keks :)  Pa onda mirisi...Udjem u kupatilo, bas nakon sto se zmu okupao  svojim omiljenim gelom za tusiranje(Felce Azzuro), i osetim kako mi se, naravno ne bukvalno, zeludac popeo u vrat...Hm... sta je sad ovo? - mislim se ja...Tipicni simptomi rane trudnoce, koje prosli put nisam imala...
Sva sreca da je sve to trajalo neke dve nedelje.
Prezivela sam:)
Medjutim,sve bi bilo sjajno da se samo svelo na tu malu dvonedeljnu patnju. A, ne ne ne :) Veliki uticaj koji cini ovu moju trudnocu ovakvom kakva ona jeste je osoba o kojoj vec dugo nista nisam pisala,a to je naravno Jovan :)
Jovan je u novembru napunio dve godine,porastao je, ali i dalje je mrsav
i plav :)
Povukli smo ga iz vrtica cim je proglasena epidemija gripa - bojali smo se ujedno i za njega, a stitili smo i mene koja sam tada bila u prvom trimestru. On je i dalje jedno zivahno dete koje naravno ne razume sta znaci da je mama umorna bas u nekom odredjenom trenutku i hteo bi da se mama igra sa njim, da zajedno puze po podu, da se jure po stanu...Tako da, ona prica kako trudnica mora da se odmara, da treba da cita knjige, uziva i sprema se za period koji je ceka, na zalost vise ne postoji. Najgore od svega je kad se Jovan probudi usred noci(moze to da bude i vise puta), pokusava da preskoci ogradu od kreveca, i da se smesti pored nas. Kada ga konacno uzmemo i stavimo kod nas u krevet, on samo kaze:"Mama,me.Topo."  U prevodu to znaci:"Mama, donesi mi mleko.I neka bude toplo" :))) E onda nakon tog nocnog ustajajnja i grejanja mleka,malac utone u san samo par sekundi nakon sto ga je popio, a ja se prevrcem, ne mogu da zaspim. Nekad me doceka i svitanje...Tu naravno,priskacu u pomoc moji roditelji i zmu(kad je u prilici) i uzmu Jovana na par sati, da barem malo odspavam.
Istini za volju, nemam bas puno vremena da sedim i da razmisljam o novoj bebi. U trenucima kada uspem da sednem i sabiram misli,samo konstatujem kako ona od prvog dana prati nash ritam,od kada postoji,uvek je deo neke jurnjave i kao takva, uklapa se kako zna i ume :)  Kada smo radili Double test, sve vreme je mrdala glavom i jednom rukom, nije htela da se smiri. Dr. me je slao da popijem  koka-kolicu(mada u shali je napomenuo da bi dobro doslo i pivo). Uspeo je da premeri bebine parametre nakon 2 x 20 minuta merenja. Cak me je  blago gurao sondom po stomaku i vikao:"Bebo,bebo,smiri se!"  Na kraju je  konstatovao da je to bio posao od 5 minuta,koji smo eto,toliko radili.
Poceli smo da pripremamo Jocu na bebin dolazak,ali nismo bas ubedjeni kako on sve to shvata. Prvo je hteo da mu mama donese bebu,a sada kaze
da nece bebu. Jedina ociglena promena bila je kada smo u njegov krevetac stavili novu posteljinu i rekli mu da ce tu da spava beba. Joca je naprasno hteo da spava sam u tom krevecu, nekoliko noci se cak nije ni budio,niti insistirao da spava sa nama.
Pred kraj decembra,imali smo bas veliku turbolenciju - Jovan se razboleo ,temperatura od 39C spadala je samo na kratko nakon terapije Brufenom.Shetali su nas kao lopticu od doma zdravlja do Tirshove i nazad. Sumnjali su na bakterijsku infekciju, a kasnije rezultati laboratorije pokazali su da te bakterije koju smo lecili,nije ni bilo.Cela ta trka nas je dosta iscrpla, zmu nije ni spavao, bdeo je nad Jocom. Nismo stizali ni da jedemo, ja sam tek kad bi oko 17h konstatovala da sam samo doruckovala ,jela nesto,onako s' nogu, u kolima na putu od jedne do druge zdravstvene ustanove. Treceg dana opomenula me je beba- zaboleo me je stomak,odjednom sam malaksala i morala sam malo da legnem  da se odmorim. Ocigledno sam preterala.
Jovanu je spala temperatura,oporavlja se. Zao mi je sto smo ove godine propustili paketice kod mene u firmi,ali ipak, najbitnije je da je on  sada zdrav.
Kad smo vec kod firme - iako sam rekla da zbog objektivnih razloga ne zelim da pisem na ovom mestu o poslu, samo cu reci da mi pomisao na nju, baca veliku senku na celu proslu godinu. Nekoliko stvari se samo poklopilo, i ja sam jos na samom pocetku trudnoce otisla na trudnicko bolovanje. Iovako je placeno 100%, tako da radila, ne radila... isto je.
No,da se vratim na vedrije teme,i polako privedem ovaj post kraju. Htela bih jos malo da se osvrnem na Jocino pricanje i sklapanje recenica. Malac jos uvek ne govori cele recenice. Obicno mi nabaci kljucne reci(ili samo prva dva slova neke reci), i onda me gleda i ocekuje da ja sklopim pricu koju mi je rekao. Ako sam uspela,samo klimne glavom i kaze:"Da!".
Evo primer,cisto da ne ode u zaborav: "Deda,ko, t(r)ava,brm brm,vee...,ma"(u tom trenutku pokazuje na svoju malu kosilicu igracku).
Prevod glasi:"Deda kosi travu velikom kosilicom. Ukljuci je, i kosilica kaze brm brm. Ja imam malu kosilicu,i mi cemo kositi zajedno".
Shifrovano,nema sta :)))
I jos jedan biser-
Jovane, koliko imas godina? On pokazuje dva prsta rukom i kaze:"De!"
A kako se zoves?   JOGA!
E pa dragi moji,zelim vam lep pocetak godine koja je pred nama, i da
u miru provedete ove nashe pravoslavne bozicne praznike :)
Pozdravljaju vas JagBob(2 u 1), zmu i Joga :)
 

Mnoge stvari koje su se poslednjih par meseci(bolje reci godinu dana) izdesavale, samo su skliznule u secanje, ostavljajuci ovo mesto bez i
jednog napisanog retka. Citala sam skoro moje stare postove,sa samog pocetka pisanja. Neke stvari sam vec bila i zaboravila,a onda kada sam o
njima ovde citala,uspomene su se same vratile. Pred nama je ulazak u jedno novo doba,i mislim da ne bi bilo fer da o tome ne pisem.
No,da se vratim na sam naslov - mesec dana ranije smo isplanirali da odemo tri dana na Suvu planinu. Kako se ugovoreni vikend priblizavao, vreme se kvarilo, i sve je nagovestavalo jednu tmurnu, jesenju,blatnjavu i kishovitu planinarsku akciju. Medjutim,i zmu i ja smo se dogovorili da posto bi nam to bilo poslednje planinarenje za ovu godinu, ipak ne odustanemo.Znali smo da ide dobra i proverena ekipa i racunali da cak i da bude lose vreme, atmosfera medju ljudima ce zaista biti takva, da cemo se definitivno dobro provesti.
U isto vreme,tih dana, ja sam imala razgovor sa svojim umom i telom. Znala sam tacno sta se desava. Samo sam se kradimice smeskala. Nikom nista nisam htela da govorim, osim naravno zmuu. On me je pitao:"Jesi sigurna?" A ja sam na to samo rekla:"Zar sam ikada gresila"? Namerno nisam nista htela da utvrdjujem. Samo sam konstatovala da je to planinarenje na koje smo se uputili,na neki nacin i stavljanje glave u torbu, pogotovo sto su prognozirali kishu.A onda sam rekla samoj sebi - ma sve ce da bude ok,iovako ne znam kad ce mi se ukazati prilika sledeci put za ovako nesto.
Konacno je dosao i taj petak...Ukrcali smo se u mini-bus i krenuli put Nisha. Kasno uvece, stigli smo u planinarski dom na Bojaninim vodama.Volim planinarske akcije koje su tako koncipirane da se na mesto uspona stigne uvece prethodni dan,i onda se odmorni i naspavani sutra penjemo na vrh(ove).
Osvanulo je subotnje jutro - pomalo sucmurasto, vlazno,ali bez kishe. Sa terase planinarskog doma pucao je vidik na prelepu listopadnu shumu
obronaka Suve planine. Jesenje boje su se prelivale od zelene, preko zute i narandzaste,pa sve do neke lepe tople braon boje. Ceo taj prizor na mene je delovao smirujuce. Posle gradske vreve i svakodnevnog stampeda, ovo je doslo kao raj za dushu i ochi. Evo jedne od slika koja se mogla videti sa vec pomenute terase.

    Pogled sa terase planinarskog doma na Bojaninim vodama

Posle dorucka,bez neke zurbe,krenuli smo na uspon. Puno smo pricali, ali ujedno, imali smo i dobar tempo. Svi su komentarisali vreme,i pitali se sta ce nas sve cekati na putu do vrha. U jednom trenutku, skrenuli smo sa glavnog puta, zashli u shumu i zapoceli jedan jachi uspon. Jeste bilo vlazno, na momente i dosta klizavo,ali nije bilo neprijatno,bar ne na nacin na koji sam ocekivala da ce biti.Uzivala sam u gustoj shumi, u hodu po liscu i povremenom veranju po deblima koja su nam se tu i tamo bila isprecila na putu. Posle nekog vremena, izasli smo konacno iz shume, i docekao nas je greben po kojem se trebalo penjati da bi se stiglo na vrh Trem. Takodje,osim lepog pogleda, na grebenu su nas docekali oshtar vetar i natmureno nebo. Shvatila sam da cim se ne krecem, postaje mi hladno. A ponela sam samo jedan wind-stopper koji je vec bio na meni ispod jakne, i uprkos njemu, vetar me je "blago" probijao.
Greben na izlasku iz shume - iza mene je Trem(1810m), *fusnoticu procitati na kraju posta ":)

Posto je stigao posle mene, nakon slikanja, zmu je resio da jos malo pravi pauzu,a ja sam odlucila da krenem u finalni uspon. Vreme se zaista kvarilo. Ali, resila sam da ne odustajem.Vrh se video kao na dlanu, i mamio me da mu pridjem i osvojim ga. Konacno sam stigla na cilj, i uspela da nadjem malu zavetrinu. Odlucila sam da nesto pojedem dok cekam da se zmu pojavi. Odjednom pocela je da pada kisha, koja se ogromnom brzinom pretvarala u pljusak.Opet mi je postajalo hladno. Nisam htela da idem nazad, dok ne docekam zmua. Htela sam,da se kao i uvek,slikamo zajedno na vrhu. Dok sam ga cekala, opet su mi kroz glavu prolazile misli o stavljanju glavu u torbu.Bilo mi je jako hladno,moja kishna jakna nije bila od profi-nepromocivog materijala. Osecala sam kako vlaga polako "nachinje" moj wind-stopper. Takodje planinarske pantalone koje sam imala na sebi su za par minuta postale potpuno mokre, i slepile su mi se za noge. U tom trentku,zmu je stigao na vrh. Uspeli smo da zaustavimo nasheg vodju ture, koji se zajedno sa ostatkom grupe spremao za jedan uzurbani spust do dole.Evo, to je ta kishna slika sa Trema.
                                   Zmu i ja na vrhu, Trem(1810m)

Sva sreca da je zmu poneo svoj rezervni wind-stopper.Hitro sam skinula svoj mokri,i obukla taj suv i topao :) Sledio je povratak nazad- hteli smo da idemo sto brze, a opet kamenje je bilo klizavo od kishe, i bilo kakav nepromisljen i brzoplet korak, skupo bi nas kostao. Nasha najuza planinarska ekipa resila je da i pored kishe, ne ide pravo u planinarski dom, vec da produzi na novi greben Sokolov kamen.Pitali su zmua i mene hocemo li sa njima. Ja sam vec bila dosta istraumirana time sto sam pokisla do gole kozhe i mislim da bi bilo van pameti da smo se jos i tamo zaputili. Rekli smo im da smo pokisli i umorni, da cemo ovaj put tu avanturu da preskocimo. Ostatak planinarske ekipe,koji je takodje krenuo pravo u dom, bio je daleko iza nas. Nas dvoje smo sami sisli sa grebena, i zasli u shumu. Za divno chudo,kisha je prestala da pada, a i vetar se u shumi nije osecao. Odavno nismo bili na nekoj organizovanoj planinarskoj turi,a pri tom potpuno sami. Caskali smo o
raznim stvarima,isli smo potpuno lagano...Iz nekih uglova,vrh na koji smo se popeli, video se kao na dlanu.Ja sam slikala zmua, on je slikao
mene.Planinarske pantalone su se sasvim osusile na meni...interesantan neki materijal...

Jos jedan interesantan pogled na Trem

Secam se da smo nadomak doma prosli i pored nedovrsene skijaske staze. Ima lepu strminu, rekla bih da je prava crvena staza. Taj deo puta pamticu po tome sto smo pricali o tome koja nam se zenska imena oboma dopadaju. Za musko,odluka postoji odavno...A za zensko - oboje smo se slozili da treba da bude kratko, jer imamo kilometarsko prezime.Ja sam jos dodala da bi moglo da bude i letnje, s' obzirom na okolnosti...
Na putu do doma, niko nas nije sustigao.Zatekli smo prazno kupatilo, i bojler pun tople vode. Ja sam, naravno, imala prednost. Istusirala sam se vrelom vodom,i mislim da su u tom trenutku sve moje strepnje nestale.Uspeli smo i da odspavamo, dok ona "jacha" grupa nije sisla sa drugog grebena. Kada su dosli, rekli su nam da smo dosta propustili. Ja sam se samo nasmejala i rekla:"Bice prilike,po lepsem vremenu". Proveli smo bas lepo veche uz gitaru i pesmu koju su vodili ljudi koji bi mogli roditelji da nam budu. Vecina njih su profesori univerziteta,koji znaju da se opuste i uzivaju. Opet mi je bilo jasno da ako zeli, coveku samo malo treba da bi uzivao...

Nedelja...
Magla,opet magla...Krenuli smo na Mosor,a onda na spustanje do Nishke banje.Rekli su nam da je uspon na Mosor lak. Isli smo kroz shumu,laganim
tempom,ja sam bila potpuno opustena,i mislila sam da ce sve vreme da bude tako.A onda smo stigli do ove stene.

          Ovo je "mala maca", za nas, prekaljene "alpiniste"

Objasnjeno nam je da svi idemo gore, jer sa vrha vodi staza do Nishke banje.Usledio je jedan alpinisticki uspon.Zmu je isao ispred mene,davao
mi je instrukcije gde da se uhvatim - za koju stenu,za koju granu,a nekada sam prihvatala njegovu ruku,i tako me je izvlacio gore. Mislim da
nam je magla u ovom slucaju isla u prilog. Da smo videli kakav je ambis ispod nas, mislim da ne bi tako chilo hitali ka vrhu. Verujem da je pogled sa Mosora lep. Mi smo uspeli da uslikamo samo ovo -
                                                 Kota na vrhu

Cim smo sisli sa Mosora, sunce je pocelo da se pomalja -prvo stidljivo,a onda je zasjalo u svom punom sjaju.Barem znamo gde smo bili...
                              Mosor i Sokolov kamen u magli

U Nishkoj banji smo seli u restoran "Gurmanova tajna", i bili zaprepasceni time da ono sto pise u meniju se bas i ne poklapa sa onim sto preporucuju konobari. Medjutim, kada smo prihvatili njihove preporuke,opet smo bili zaprepasceni odnosom cena/velicina porcije. Mislim da niko od nas nije uspeo da pojede sve iz tanjira :) Meni ce u secanju ostati tulumbe,koje su bile velicine kao kad se dve prosecne tulumbe spoje u jednu veliku. Nju sam slistila celu :)
I onda je usledio povratak u Beograd.Cim sto stigli, seli smo u nash autic koji smo jos u petak ostavili na parkingu,odakle je kretao  mini-bus. Na povratku kuci,svratili smo do jedne apoteke,za koju znamo da radi 24h,i koja nam je vise puta "izlazila u susret" kad nam je bilo preko potrebno. Kupujemo test,i ne cekamo jutro da ga uradimo. Dve izrazito jasne crte nam se smeshe...Neko nam dolazi... :)

* Ova slika mi je posebno draga, jer kad je vidim, padne mi na pamet i to da sam u tom trenutku bila,po medicinskim racunanjima, vec pet nedelja trudna :). Cesto ovu sliku zovemo " trudnica u oblacima" :)