I bi taj dan - dan kada sam saznala ko me to stalno sutira,ko to stalno stuca i pomera se.Kada se beba prikazala na ekranu UZ-a,Dr se samo nasmejala i okrenula monitor prema meni - videla sam stvorenjce koje neumorno mrda glavom,i sisa sopstveni palac...
Pretpostavljam da taj ko me cita,sa nestrpljenjem zeli da sazna "glavnu vest".Jos cu malo odugovlaciti,jer zelim da napisem uporednu analizu moje dve trudnoce.
Joca: bez mucnina,neosetljiva na mirise,ne previse premorena u prvom trimestru,beba mirna,tu i tamo se pomeri.
Nova beba: blage mucnine,uzasno reagujem na mirise,uzasno umorna u prvom trimestru,beba neumorna,stuca i non stop se pomera.
Dakle,sto bi se reklo "nebo i zemlja".
Tu dolazi na red i moja omiljena grana matematike - verovatnoca i statistika, i onaj skolski primer bacanja novcica.
Kao i kod beba,tako i kod novcica,sanse da se odredjeni dogadjaj dogodi su podeljene u odnosu 0.5 . Naravno,kod novcica vazi i jako vazna pretpostavka koja glasi - novcic je napravljen od homogenog materijala(ista je sansa da padne i na jednu i na drugu stranu). Postoji i jos jedna cinjenica,a to je da prethodno bacanje nema veze i ne utice na naredno bacanje.
Elem, sve ovo moze da se primeni i na pol bebe,s' tim sto postoje i analize tipa "kakva je trudnoca" i miks od snova,zelja,pretpostavki,prizeljkivanja.
Prorociste je reklo:"Opet decko!"
Priznajem,prizeljikivala sam da cujem jedan drugi odgovor...Sada se polako privikavam da cu biti mama malim sportistima,komandosima,planinarima i clanovima karate kata tima(zmu vec ima plan :) ).
Naravno, moram da priznam da me kopka jos jedno pitanje - da li smo se igrali sa homogenim novcicima? Mislim da bi konkretniji odgovor na to pitanje mogli da dobijemo ako bi bilo jos jedno bacanje.Da li ce ga biti? Ne znam :)

Poslednjih dana intenzivno citam razne tekstove na temu kako pripremiti starije dete na dolazak bebe.Ispada da je dete izmedju dve i tri godine u najljubomornijoj fazi,a tek sa tri-tri-ipo ljubomora polako jenjava,i stvari postaju lakse...Nama ce izgleda da zapadne "krupan zalogaj"...Buduci da sam i sama starije dete, zaista mi je stalo da se maksimalno potrudim da Jovanu,koliko je god to moguce, olaksam te prve nedelje nakon dolaska bebe u kucu.Ono sto sam procitala, uglavnom se poklapa sa idejama i "strategijama" koje sam sama smislila.Palo mi je na pamet da Jovanu nece biti pravo kada vidi da se ja mazim sa bebom.Smislila sam da budem neznija prema bebi kad on nije tu,a kada jeste prisutan, da malo "smanjim dozivljaj". I psiholozi predlazu isto to,navodeci da je dete najljubomornije kada vidi da mama drzi bebu u narucju,ili je doji.Isto tako,savetuje se da se dolazak bebe diskretno spominje starijem detetu.Ideja je da mu ne budemo dosadni sa tim pricama, da se ne uplasi,a opet da ono postane svesno da beba zaista dolazi. Zmu se pre neki dan malo grublje nashalio sa Jovanom, rekavsi mu da kada dodje beba, mi cemo njega da izbacimo iz kreveta. Jovan je momentalno poceo da place,rida,da grca u suzama. Ja sam ga uzela u krilo,nije mogao da se smiri.Pokusala sam da ga mu kazem da ce beba biti mala,da ce meni biti potrebna njegova pomoc oko bebe.Pitala sam ga da li hoce da mi pomogne oko bebe,a on je rekao:"Ne."Nisam vise znala kako da ga smirim,pa sam ga pitala hocemo li nesto kupiti bebi.Jovan je prestao da place i rekao:"Kinder jaje." "I sta jos?" -pitala sam ga. Jovan je rekao:"Bone"(bombone)...Malo po malo,smirio se. A meni je nakon ovog dogadjaja postalo jasno da je on sasvim svestan da neko treba da dodje,da se ponekad pravi da ne zna o cemu pricamo kada se spomene beba,i osetila sam da kao da ima strah od svega sto sledi...
Takodje,da ne bi uvodili gomilu novina bas kada beba da dodje,resili smo da je sada pravi trenutak da Jovan ponovo krene u vrtic.Sem toga, meni se polako priblizava poslednje tromesecje, i znam da necu vise biti u stanju da trckaram za njim,kao sto to sada radim.Zaista mi znaci kada par sati mogu da odahnem,uradim nesto za sebe,ili jednostavno,samo malo odlezim.
Posto su mi i dalje sveza secanja na Jovanovo odbijanje vrtica,malo sam bila bojazljiva kako ce posle tri meseca pauze ponovo uci u proces adaptacije.Ubedila sam sebe da budem stalozena,i smirena, i da ga odvedem medju decu, bez bilo kakve brige.Velika razlika u odnosu na septembar,kada smo imali to prvo privikavanje,je to sto su sada sva deca vec uveliko adaptirana,i niko ne place.Kada smo ga predali vaspitacici,Jovan je pustio dve-tri suze.Vaspitacica ga je uzela u narucje,a istovremeno je nekoliko dece veselo doskakutalo do njih,pokazujuci veliko interesovanje za novog drugara.Kao i ranije,u tom trenutku,vrata sobe su se zatvorila ispred mojih ociju.Nisam cula Jovana kako place.Stajala sam jos par minuta u hodniku i pokusavala da cujem sta se u sobi desava.Jovan se nije cuo."Oh,ovo deluje kao da je sve u najboljem redu" - proslo mi je kroz glavu.Kada sam posle dva sata dosla po njega,zatekla sam ih kako svi pevaju neku pesmicu zajedno sa vaspitacicom.U prvom trenutku,niko nije ni primetio da sam usla na vrata.Kada sam pozvala Jovana, on me je pogledao i polako prisao.Imala sam utisak kao da sam im prekinula zabavu.Vaspitacica ga je pohvalila,rekla je da je bio dobar i da se odmah uklopio.Ubrzo smo produzili njegov boravak na 4 sata.Sasvim je drugaciji osecaj kada mi on nasmejan prilazi kada dodjem da ga pokupim,i neverovatno je da spominje poimence drugare sa kojima se igrao.Za ova tri meseca pauze,on je bas sazreo,sada bez ikakve dileme mogu da tvrdim da mu boravak u vrticu donosi veliki napredak,i da puno toga tamo moze da nauci.Jedina "bolna" tacka je to cesto razboljevanje.Nismo isli ni dve nedelje,a vec je zaradio upalu uha.Ove nedelje je jos kod kuce,pa cemo od ponedeljka ponovo kod drugara.Nadam se da ce lepsi dani doneti manje razboljevanja...
Uporedo sa Jovanovim mentalnim sazrevanjem,do izrazaja dolaze i jos neke njegove karakteristike - jasno se izdvajaju
dobre fizicke predispozicije za sport i sklonost(ljubav) ka muzici.
Neko ko je video Jovana samo na slici,moze da pomisli kako preterujem,ali ovo sto cu sada napisati je zaista tako -
iako nema ni punih 12kg,i deluje izuzetno krhko i mrsavo,na njegovom telu jasno se ocrtavaju odredjene grupe misica.
Zaprepastila sam se kada smo ga kupali,i kada su mu se pri obicnom pomeranju ruku gore-dole prikazali rameni misici.
To da ima trbsunjake,nije novina - imao ih je i kao beba od 6 meseci(pisala sam kako je pedijatrica rekla da to prvi put vidi u svojoj karijeri).Takodje,kada hoda,lepo se vide misici na listovima.Jovan uziva u svakoj zahtevnoj fizickoj aktivnosti - voli da ga podignemo da se uhvati za shipku za zgibove,i onda tako viseci,dize noge pod uglom od 45 stepeni.Zalece se,i duzinom celog kauca pravi kolut u napred.Nekada nema osecaj gde je kraj cvrste podloge,pa ja jurcam za njim,ne bi li sprecila njegov sunovrat na tepih.Takodje,pre neki dan,popeo se na svoj kamion,da bi dohvatio nesto sa police koju inace ne moze da dosegne.Moja majka i ja smo ga gledale sta radi,vikale mu da sidje sa kamiona,jer ce pasti.On nas nije slusao.Kamion mu se naravno,izvukao ispod nogu,i odleteo metar dalje,a on je nastavio da visi zakacen za policu.Mirno je se osvrnuo oko sebe,pogledao koliko ima do poda,i samo se pustio.Bez bilo kakve teskoce,prebrodio je tih 30-40cm do poda,lepo je doskocio,i nastavio da se shetka po sobi,na opste zaprepacenje nas prisutnih.Zmu i ja smo se bacili u razmisljanje kako i na koji nacin da usmerimo tu njegovu energiju.Aktivno bavljenje nekim sportom je pravi nacin za to,samo sto smo shvatili da za dete do 3 godine ne postoje mogucnosti da se bavi nekim individualnim ili grupnim sportom.Resili smo da krene sa tatom na karate kada jos malo poraste,a dotle da se mi sami pozabavimo njegovim "treniranjem".Odlucili smo da kupimo strunjacu,i da svakog dana malo vezbamo zajedno :)
A muzika...Jovan pomno gleda i prati dedine prste kako skacu preko vrata gitare...I jako je nezadovoljan kada uzme svoju malu gitaru igracku,i kada pritiskanjem i okidanjem nekih zica ne dobija tonove koje istovremeno peva...Najomiljenija mu je Kolibrijeva pesmica Vivak(Vi vi vi, na strazi smo mi), Ivin voz, muzika iz Nodija,muzika iz Majstor Boba,kao i uvodna muzika iz crtanog filma Pink Panter :)
Evo i malo slika,ne kaze se uzalud da one govore vise od hiljadu reci :) 

                            "Krhki mirni" decko :)

     Deda Paja i Jovan u zajednickoj izvedbi hita "Vi vi vi" :)

Bas ovom recenicom pocinje opis moje trenutne trudnicke nedelje. Uvek me obraduje kada u inboxu zateknem shaljivo-korisne-poucne informacije. I vrlo cesto se desava da bas to sto procitam mi se ili desilo pre par dana, ili mi se bas desava.
I naravno,bilo je rekreacije, ali ne samo do frizidera, jer to sto se meni jelo, u nashem frizideru nije postojalo. A sve je pocelo tako sto sam jedno vece pre par dana sedela u fotelji,nakrivila glavu, podigla obrvu i rekla - "Hm, jedu mi se shampite." Odakle sad pa to? Nisam imala pojma. Volim ja shampite,ali ne secam se kada sam ih poslednji put jela.I kad se desi da jedem kolace u poslasticarnici, uvek uzmem ili nesto vocno ili cokoladno.Shampite su mi uvek bile nekako suvise slatke... A te veceri sam tacno mogla u svojoj glavi da zamislim njihov ukus,bas onaj koji me mami - cvrsto ulupano belance, sa malo sirceta ili limuna,koji se osecaju bas onako u tragovima, i hrskava korica napravljena od lisnatog testa...Mislila sam da ce ta ideja da me prodje kada se ujutro probudim,ali i sledece jutro ideja o shampiti je i dalje bila tu! Pocela sam da se preispitujem gde u okolini postoji poslasticarnica/pekara u kojoj se mogu kupiti shampite.Dala sam se u potragu,obisla sam dve-tri iz moje okoline. Lepi kolaci u izlozima,ali... nema onoga sto ja trazim.I konacno sam u pekarici u mom starom kraju(tj. kod roditelja) ugledala velike bele kolace.Doduse, videla sam da korica nije od lisnatog testa, vec obican biskvit,ali rekoh sebi:"Ma moze i bez toga". Kupim ja njih, udjem u kucu,uzmem prvi zalogaj i... razocaram se. Ono sto su mi prodali pod imenom shampita, sa onim sto sam ja trazila imalo je zajednicko samo izgled. Jela sam cisto umuceno belance koje je ucvrsceno zelatinom. Kakva prevara... Sto je najgore od svega, zelja da probam onu pravu shampitu postala je jos jaca...Tu sam se pozalila zmuu - on je svojevremeno u kucnoj varijanti pravio shampite, zna tacno kako se prave, tako da me je potpuno razumeo kada sam mu ispricala na kakav sam laznjak naisla...
To vece sam otisla da uspavam Jocu, i posto me je umor savladao,ubrzo sam i ja utonula u san. Nemam pojma koliko je vremena proslo, kada sam osetila kako me neko drma da se probudim.U mraku sobe sam razaznala zmua koji se smesi i pokazuje mi malo kartonsko pakovanje.Znala sam sta je unutra,i samo sam rekla:"Wow, stavi ih u frizider!" I tako,sledece jutro jos pre dorucka sam sa kashikom otisla pravo u frizider i zagrabila malo - konacno, to je ukus koji vec par dana imam u glavi!Imale su i koricu od lisnatog testa :)
Verovatno onaj ko ovo cita(a do sada se nije smorio mojim romanom o potrazi sa shampitom),zamislja trudnicu- burence koje u jednom dahu "brsti" celu tu belu shecernu masu...
Evo stigla sam vec do sredine petog meseca, usla sam u drugu polovinu trudnoce,a od poslednjeg merenja koje je bilo u novembru, ja sam dobila jedan jedini kilogram! Ni ja nisam mogla da verujem kada me je med.sestra izmerila u domu zdravlja. Znam i ko je zasluzan za to - trckaranje za dvogodisnjim harambasom bas utice na liniju :)
Stomacic raste,nekada osecam da su mi ujutrasnji organi pritisnuti i da ne mogu da disem.I tada imam osecaj kako sam ogromna. Definitivno sam "veca" nego u ovom periodu sa Jocom,ali ko je pratio sta sam onomad pisala,moze da se priseti da kada sam nosila crnu garderobu,ni pocetkom osmog meseca nisam odmah upadala ljudima u oci kao trudnica.
Evo i sada, desilo mi se da pricam sa ljudima i da me pitaju da li idemo na skijanje ove godine. Isto tako,neki su me pitali da li radim,a  kada sam im sa osmehom rekla da ne radim, jer cekamo novu bebu,nakon brzog pogleda na moj stomak, samo su izjavili:"Jao, pa nismo ni obratili paznju!".
A beba...Jos uvek ne znamo pol.Gledalo je njih dvoje.Prvi je na pitanje o polu samo rekao:"Hmmmm...",a druga dr. je rekla da zaista jos nista ne uspeva da vidi.Naravno da sam radoznala da razotkrijem njen identitet,ali izgleda da cu morati da se strpim do pocetka marta,kada cemo ponovo da je gledamo.
Jedno sto sigurno znam je da je ovo jedna veoma aktivna beba - osetila sam je cak 4 nedelje ranije nego Jocu.I takodje,mnogo se vise mrda nego Joca. Skoro svako vece pocinje karakteristicno lupkanje kad legnem u krevet,ali vise mi je interesantno sto se javlja i kada sam u kuhinji,spremam jelo ili perem sudove,ili evo bas sada dok sedim i kuckam ovaj tekst. Beba kao da mi saopstava:"Hej mama,evo i ja sam tu."
A mama iako ne radi,ima pune ruke posla,i dan joj ocas prodje.U prvoj trudnoci, ideja o tome da sam trudna mi je bila "prikucana" za svaku moju misao. Sada to tako ne dozivljavam. Jos uvek nisam smanjila tempo - jurcam po bloku kao da nisam trudna,igram se sa Jocom,radim razne poslove po kuci...Jedino na sta redovno obracam paznju je merenje pritiska i pogled na chlanke na nogama - da vidim da li slucajno postoji neki otok. Dr. mi je rekao da ne veruje da cu ponovo da "uletim" u hipertenziju,i uspeo je da smiri "moje duhove".Idemo, guramo dan za danom.
Kada gledam ovaj sneg koji vec danima provejava, cini mi se da je dan kada ce beba doci jako daleko.Sama ideja da ce to da bude negde na leto,kada bude bas toplo,stvara mi takav utisak.No,brojke govore - iza mene je vise od pola puta...
Ovde cu stati sa pisanjem. Zelim da pisem i o Joci, njegovom odrastanju i velikim promenama koje se kod njega desavaju.Da ne bih ovaj post pretvorila u kilometarski, odlucila sam da ovu drugu pricu pretvorim u posebnu celinu. Uskoro sledi:"Joca i vratolomije" :)
 

Obicno ne volim da prebacujem poslove iz stare u novu godinu,ali ovoga
puta nemam bas puno izbora :) Da naravno, mislim na glavni "posao" koji  me ceka negde u junu, i koji ce nasoj maloj porodici doneti u najmanju ruku okretanje naglavcke svega sto postoji,i sto je vec ustaljeno...
A kako ocekivanje bebe ovoga puta izgleda, upravo se spremam da napisem.
Jos od samog starta,dogadjaji su samo potvrdili da nijedna trudnoca nije ista. Prosli put nisam ni znala sta su mucnine, pitala sam se do cetvrtog meseca:"Da li sam ja zaista trudna, kad nista ne primecujem?" Doduse, malo su mi se uvecale grudi,ali mislim da je to primetila nekolicina ljudi,i to obicno nakon moje izjave da sam trudna.  A ovog puta - nedugo nakon povratka sa "onog" planinarenja, poceo je da me boli zeludac. A nesto pojedem - istog trenutka pocnem da osecam kao da imam ciglu u stomaku...Prvih par puta sam mislila da sam pojela nesto sto mi nikako ne prija. A onda sam se dosetila da to moraju biti "one" trudnicke mucnine. Nisam povracala nijednom, samo me je nervirao taj tupi bol u stomaku. I sto je najgore,najcesce se pojavljivao kasno uvece...Jedino sto je pomagalo bio je Plazma keks :)  Pa onda mirisi...Udjem u kupatilo, bas nakon sto se zmu okupao  svojim omiljenim gelom za tusiranje(Felce Azzuro), i osetim kako mi se, naravno ne bukvalno, zeludac popeo u vrat...Hm... sta je sad ovo? - mislim se ja...Tipicni simptomi rane trudnoce, koje prosli put nisam imala...
Sva sreca da je sve to trajalo neke dve nedelje.
Prezivela sam:)
Medjutim,sve bi bilo sjajno da se samo svelo na tu malu dvonedeljnu patnju. A, ne ne ne :) Veliki uticaj koji cini ovu moju trudnocu ovakvom kakva ona jeste je osoba o kojoj vec dugo nista nisam pisala,a to je naravno Jovan :)
Jovan je u novembru napunio dve godine,porastao je, ali i dalje je mrsav
i plav :)
Povukli smo ga iz vrtica cim je proglasena epidemija gripa - bojali smo se ujedno i za njega, a stitili smo i mene koja sam tada bila u prvom trimestru. On je i dalje jedno zivahno dete koje naravno ne razume sta znaci da je mama umorna bas u nekom odredjenom trenutku i hteo bi da se mama igra sa njim, da zajedno puze po podu, da se jure po stanu...Tako da, ona prica kako trudnica mora da se odmara, da treba da cita knjige, uziva i sprema se za period koji je ceka, na zalost vise ne postoji. Najgore od svega je kad se Jovan probudi usred noci(moze to da bude i vise puta), pokusava da preskoci ogradu od kreveca, i da se smesti pored nas. Kada ga konacno uzmemo i stavimo kod nas u krevet, on samo kaze:"Mama,me.Topo."  U prevodu to znaci:"Mama, donesi mi mleko.I neka bude toplo" :))) E onda nakon tog nocnog ustajajnja i grejanja mleka,malac utone u san samo par sekundi nakon sto ga je popio, a ja se prevrcem, ne mogu da zaspim. Nekad me doceka i svitanje...Tu naravno,priskacu u pomoc moji roditelji i zmu(kad je u prilici) i uzmu Jovana na par sati, da barem malo odspavam.
Istini za volju, nemam bas puno vremena da sedim i da razmisljam o novoj bebi. U trenucima kada uspem da sednem i sabiram misli,samo konstatujem kako ona od prvog dana prati nash ritam,od kada postoji,uvek je deo neke jurnjave i kao takva, uklapa se kako zna i ume :)  Kada smo radili Double test, sve vreme je mrdala glavom i jednom rukom, nije htela da se smiri. Dr. me je slao da popijem  koka-kolicu(mada u shali je napomenuo da bi dobro doslo i pivo). Uspeo je da premeri bebine parametre nakon 2 x 20 minuta merenja. Cak me je  blago gurao sondom po stomaku i vikao:"Bebo,bebo,smiri se!"  Na kraju je  konstatovao da je to bio posao od 5 minuta,koji smo eto,toliko radili.
Poceli smo da pripremamo Jocu na bebin dolazak,ali nismo bas ubedjeni kako on sve to shvata. Prvo je hteo da mu mama donese bebu,a sada kaze
da nece bebu. Jedina ociglena promena bila je kada smo u njegov krevetac stavili novu posteljinu i rekli mu da ce tu da spava beba. Joca je naprasno hteo da spava sam u tom krevecu, nekoliko noci se cak nije ni budio,niti insistirao da spava sa nama.
Pred kraj decembra,imali smo bas veliku turbolenciju - Jovan se razboleo ,temperatura od 39C spadala je samo na kratko nakon terapije Brufenom.Shetali su nas kao lopticu od doma zdravlja do Tirshove i nazad. Sumnjali su na bakterijsku infekciju, a kasnije rezultati laboratorije pokazali su da te bakterije koju smo lecili,nije ni bilo.Cela ta trka nas je dosta iscrpla, zmu nije ni spavao, bdeo je nad Jocom. Nismo stizali ni da jedemo, ja sam tek kad bi oko 17h konstatovala da sam samo doruckovala ,jela nesto,onako s' nogu, u kolima na putu od jedne do druge zdravstvene ustanove. Treceg dana opomenula me je beba- zaboleo me je stomak,odjednom sam malaksala i morala sam malo da legnem  da se odmorim. Ocigledno sam preterala.
Jovanu je spala temperatura,oporavlja se. Zao mi je sto smo ove godine propustili paketice kod mene u firmi,ali ipak, najbitnije je da je on  sada zdrav.
Kad smo vec kod firme - iako sam rekla da zbog objektivnih razloga ne zelim da pisem na ovom mestu o poslu, samo cu reci da mi pomisao na nju, baca veliku senku na celu proslu godinu. Nekoliko stvari se samo poklopilo, i ja sam jos na samom pocetku trudnoce otisla na trudnicko bolovanje. Iovako je placeno 100%, tako da radila, ne radila... isto je.
No,da se vratim na vedrije teme,i polako privedem ovaj post kraju. Htela bih jos malo da se osvrnem na Jocino pricanje i sklapanje recenica. Malac jos uvek ne govori cele recenice. Obicno mi nabaci kljucne reci(ili samo prva dva slova neke reci), i onda me gleda i ocekuje da ja sklopim pricu koju mi je rekao. Ako sam uspela,samo klimne glavom i kaze:"Da!".
Evo primer,cisto da ne ode u zaborav: "Deda,ko, t(r)ava,brm brm,vee...,ma"(u tom trenutku pokazuje na svoju malu kosilicu igracku).
Prevod glasi:"Deda kosi travu velikom kosilicom. Ukljuci je, i kosilica kaze brm brm. Ja imam malu kosilicu,i mi cemo kositi zajedno".
Shifrovano,nema sta :)))
I jos jedan biser-
Jovane, koliko imas godina? On pokazuje dva prsta rukom i kaze:"De!"
A kako se zoves?   JOGA!
E pa dragi moji,zelim vam lep pocetak godine koja je pred nama, i da
u miru provedete ove nashe pravoslavne bozicne praznike :)
Pozdravljaju vas JagBob(2 u 1), zmu i Joga :)
 

Mnoge stvari koje su se poslednjih par meseci(bolje reci godinu dana) izdesavale, samo su skliznule u secanje, ostavljajuci ovo mesto bez i
jednog napisanog retka. Citala sam skoro moje stare postove,sa samog pocetka pisanja. Neke stvari sam vec bila i zaboravila,a onda kada sam o
njima ovde citala,uspomene su se same vratile. Pred nama je ulazak u jedno novo doba,i mislim da ne bi bilo fer da o tome ne pisem.
No,da se vratim na sam naslov - mesec dana ranije smo isplanirali da odemo tri dana na Suvu planinu. Kako se ugovoreni vikend priblizavao, vreme se kvarilo, i sve je nagovestavalo jednu tmurnu, jesenju,blatnjavu i kishovitu planinarsku akciju. Medjutim,i zmu i ja smo se dogovorili da posto bi nam to bilo poslednje planinarenje za ovu godinu, ipak ne odustanemo.Znali smo da ide dobra i proverena ekipa i racunali da cak i da bude lose vreme, atmosfera medju ljudima ce zaista biti takva, da cemo se definitivno dobro provesti.
U isto vreme,tih dana, ja sam imala razgovor sa svojim umom i telom. Znala sam tacno sta se desava. Samo sam se kradimice smeskala. Nikom nista nisam htela da govorim, osim naravno zmuu. On me je pitao:"Jesi sigurna?" A ja sam na to samo rekla:"Zar sam ikada gresila"? Namerno nisam nista htela da utvrdjujem. Samo sam konstatovala da je to planinarenje na koje smo se uputili,na neki nacin i stavljanje glave u torbu, pogotovo sto su prognozirali kishu.A onda sam rekla samoj sebi - ma sve ce da bude ok,iovako ne znam kad ce mi se ukazati prilika sledeci put za ovako nesto.
Konacno je dosao i taj petak...Ukrcali smo se u mini-bus i krenuli put Nisha. Kasno uvece, stigli smo u planinarski dom na Bojaninim vodama.Volim planinarske akcije koje su tako koncipirane da se na mesto uspona stigne uvece prethodni dan,i onda se odmorni i naspavani sutra penjemo na vrh(ove).
Osvanulo je subotnje jutro - pomalo sucmurasto, vlazno,ali bez kishe. Sa terase planinarskog doma pucao je vidik na prelepu listopadnu shumu
obronaka Suve planine. Jesenje boje su se prelivale od zelene, preko zute i narandzaste,pa sve do neke lepe tople braon boje. Ceo taj prizor na mene je delovao smirujuce. Posle gradske vreve i svakodnevnog stampeda, ovo je doslo kao raj za dushu i ochi. Evo jedne od slika koja se mogla videti sa vec pomenute terase.

    Pogled sa terase planinarskog doma na Bojaninim vodama

Posle dorucka,bez neke zurbe,krenuli smo na uspon. Puno smo pricali, ali ujedno, imali smo i dobar tempo. Svi su komentarisali vreme,i pitali se sta ce nas sve cekati na putu do vrha. U jednom trenutku, skrenuli smo sa glavnog puta, zashli u shumu i zapoceli jedan jachi uspon. Jeste bilo vlazno, na momente i dosta klizavo,ali nije bilo neprijatno,bar ne na nacin na koji sam ocekivala da ce biti.Uzivala sam u gustoj shumi, u hodu po liscu i povremenom veranju po deblima koja su nam se tu i tamo bila isprecila na putu. Posle nekog vremena, izasli smo konacno iz shume, i docekao nas je greben po kojem se trebalo penjati da bi se stiglo na vrh Trem. Takodje,osim lepog pogleda, na grebenu su nas docekali oshtar vetar i natmureno nebo. Shvatila sam da cim se ne krecem, postaje mi hladno. A ponela sam samo jedan wind-stopper koji je vec bio na meni ispod jakne, i uprkos njemu, vetar me je "blago" probijao.
Greben na izlasku iz shume - iza mene je Trem(1810m), *fusnoticu procitati na kraju posta ":)

Posto je stigao posle mene, nakon slikanja, zmu je resio da jos malo pravi pauzu,a ja sam odlucila da krenem u finalni uspon. Vreme se zaista kvarilo. Ali, resila sam da ne odustajem.Vrh se video kao na dlanu, i mamio me da mu pridjem i osvojim ga. Konacno sam stigla na cilj, i uspela da nadjem malu zavetrinu. Odlucila sam da nesto pojedem dok cekam da se zmu pojavi. Odjednom pocela je da pada kisha, koja se ogromnom brzinom pretvarala u pljusak.Opet mi je postajalo hladno. Nisam htela da idem nazad, dok ne docekam zmua. Htela sam,da se kao i uvek,slikamo zajedno na vrhu. Dok sam ga cekala, opet su mi kroz glavu prolazile misli o stavljanju glavu u torbu.Bilo mi je jako hladno,moja kishna jakna nije bila od profi-nepromocivog materijala. Osecala sam kako vlaga polako "nachinje" moj wind-stopper. Takodje planinarske pantalone koje sam imala na sebi su za par minuta postale potpuno mokre, i slepile su mi se za noge. U tom trentku,zmu je stigao na vrh. Uspeli smo da zaustavimo nasheg vodju ture, koji se zajedno sa ostatkom grupe spremao za jedan uzurbani spust do dole.Evo, to je ta kishna slika sa Trema.
                                   Zmu i ja na vrhu, Trem(1810m)

Sva sreca da je zmu poneo svoj rezervni wind-stopper.Hitro sam skinula svoj mokri,i obukla taj suv i topao :) Sledio je povratak nazad- hteli smo da idemo sto brze, a opet kamenje je bilo klizavo od kishe, i bilo kakav nepromisljen i brzoplet korak, skupo bi nas kostao. Nasha najuza planinarska ekipa resila je da i pored kishe, ne ide pravo u planinarski dom, vec da produzi na novi greben Sokolov kamen.Pitali su zmua i mene hocemo li sa njima. Ja sam vec bila dosta istraumirana time sto sam pokisla do gole kozhe i mislim da bi bilo van pameti da smo se jos i tamo zaputili. Rekli smo im da smo pokisli i umorni, da cemo ovaj put tu avanturu da preskocimo. Ostatak planinarske ekipe,koji je takodje krenuo pravo u dom, bio je daleko iza nas. Nas dvoje smo sami sisli sa grebena, i zasli u shumu. Za divno chudo,kisha je prestala da pada, a i vetar se u shumi nije osecao. Odavno nismo bili na nekoj organizovanoj planinarskoj turi,a pri tom potpuno sami. Caskali smo o
raznim stvarima,isli smo potpuno lagano...Iz nekih uglova,vrh na koji smo se popeli, video se kao na dlanu.Ja sam slikala zmua, on je slikao
mene.Planinarske pantalone su se sasvim osusile na meni...interesantan neki materijal...

Jos jedan interesantan pogled na Trem

Secam se da smo nadomak doma prosli i pored nedovrsene skijaske staze. Ima lepu strminu, rekla bih da je prava crvena staza. Taj deo puta pamticu po tome sto smo pricali o tome koja nam se zenska imena oboma dopadaju. Za musko,odluka postoji odavno...A za zensko - oboje smo se slozili da treba da bude kratko, jer imamo kilometarsko prezime.Ja sam jos dodala da bi moglo da bude i letnje, s' obzirom na okolnosti...
Na putu do doma, niko nas nije sustigao.Zatekli smo prazno kupatilo, i bojler pun tople vode. Ja sam, naravno, imala prednost. Istusirala sam se vrelom vodom,i mislim da su u tom trenutku sve moje strepnje nestale.Uspeli smo i da odspavamo, dok ona "jacha" grupa nije sisla sa drugog grebena. Kada su dosli, rekli su nam da smo dosta propustili. Ja sam se samo nasmejala i rekla:"Bice prilike,po lepsem vremenu". Proveli smo bas lepo veche uz gitaru i pesmu koju su vodili ljudi koji bi mogli roditelji da nam budu. Vecina njih su profesori univerziteta,koji znaju da se opuste i uzivaju. Opet mi je bilo jasno da ako zeli, coveku samo malo treba da bi uzivao...

Nedelja...
Magla,opet magla...Krenuli smo na Mosor,a onda na spustanje do Nishke banje.Rekli su nam da je uspon na Mosor lak. Isli smo kroz shumu,laganim
tempom,ja sam bila potpuno opustena,i mislila sam da ce sve vreme da bude tako.A onda smo stigli do ove stene.

          Ovo je "mala maca", za nas, prekaljene "alpiniste"

Objasnjeno nam je da svi idemo gore, jer sa vrha vodi staza do Nishke banje.Usledio je jedan alpinisticki uspon.Zmu je isao ispred mene,davao
mi je instrukcije gde da se uhvatim - za koju stenu,za koju granu,a nekada sam prihvatala njegovu ruku,i tako me je izvlacio gore. Mislim da
nam je magla u ovom slucaju isla u prilog. Da smo videli kakav je ambis ispod nas, mislim da ne bi tako chilo hitali ka vrhu. Verujem da je pogled sa Mosora lep. Mi smo uspeli da uslikamo samo ovo -
                                                 Kota na vrhu

Cim smo sisli sa Mosora, sunce je pocelo da se pomalja -prvo stidljivo,a onda je zasjalo u svom punom sjaju.Barem znamo gde smo bili...
                              Mosor i Sokolov kamen u magli

U Nishkoj banji smo seli u restoran "Gurmanova tajna", i bili zaprepasceni time da ono sto pise u meniju se bas i ne poklapa sa onim sto preporucuju konobari. Medjutim, kada smo prihvatili njihove preporuke,opet smo bili zaprepasceni odnosom cena/velicina porcije. Mislim da niko od nas nije uspeo da pojede sve iz tanjira :) Meni ce u secanju ostati tulumbe,koje su bile velicine kao kad se dve prosecne tulumbe spoje u jednu veliku. Nju sam slistila celu :)
I onda je usledio povratak u Beograd.Cim sto stigli, seli smo u nash autic koji smo jos u petak ostavili na parkingu,odakle je kretao  mini-bus. Na povratku kuci,svratili smo do jedne apoteke,za koju znamo da radi 24h,i koja nam je vise puta "izlazila u susret" kad nam je bilo preko potrebno. Kupujemo test,i ne cekamo jutro da ga uradimo. Dve izrazito jasne crte nam se smeshe...Neko nam dolazi... :)

* Ova slika mi je posebno draga, jer kad je vidim, padne mi na pamet i to da sam u tom trenutku bila,po medicinskim racunanjima, vec pet nedelja trudna :). Cesto ovu sliku zovemo " trudnica u oblacima" :)
 

Pre skoro dve godine imala sam ovakav naslov jednog posta. Posto mi se cinilo da je on najprikladniji za situaciju kroz koju prolazimo, resila sam da ga opet iskoristim.

Elem… Jovan je krenuo u jaslice.

Znala sam da to nece ici bas glatko, jedno je kad se o tome misli ili prica, a drugo je kada ta prica zaista krene.

Blago je reci da sam bila zatecena cinjenicom da, kada dete uvede u sobu sa decom, roditelj ne moze da bude prisutan ni trenutka sa svojim detetom. U trenutku kada smo ulazili u sobu, Jovan me je drzao za ruku-  samo su nas razdvojili i meni zalupili vrata pred nosom. Dok su se vrata zatvarala, uhvatila sam njegov izbezumljen pogled upucen meni. Iz sobe je dopiralo njegovo ridanje i urlanje. I ja sam se rasplakala...

Tako je poceo nas prvi dan u jaslicama, a potom su usledili mnogi dani slicni njemu.

Moje pitanje koje, koliko mi se cini, moze da ode samo u etar je :”Zasto to mora da bude tako surovo?”

Bila sam i na roditeljskom sastanku u vrticu, i tamo sam cula jednu recenicu koja veoma neodredjeno objasnjava decije ponasanje, pokusava da opravda sve muke kroz koje deca prolaze:”Privikavanje na polazak u vrtic je bolno. Moze da traje i 6 meseci”.

Evo kroz sta sve je Jovan prolazio :

Prva faza – nije bas svestan gde ga to vodimo,ali pocinje da urla kad pridjemo vrticu, i pokusava da pobegne . Ovo je trajalo od prilike tri dana, i dogadjalo se dok smo i zmu i ja jos bili na godisnjem i vodili ga u vrtic.

Druga faza – zmu i ja krecemo na posao, odvodjenje u/dovodjenje iz vrtica preuzima deda. Mislim da je ovo ubedljivo bila najgora faza. U isto to vreme, ja sam na poslu prebacena na novi projekat. To jutro kada je deda trebao da ga prvi put odvede, ja sam sedela u novoj kancelariji, vrtela se na kompjuterskoj stolici, cekala sam dodje vodja tima i da mi da uvodnu rec, a istovremeno sam grcevito stiskala mobilni telefon i cekala da se deda javi i kaze mi kako je sve proslo.

U tom trenutku pored moje kancelarije prolazi koleginica, ugleda me , udje u  kancelariju i kaze:”Tebi se izgleda ne dopada sto su te premestili na ovaj projekat.Bas si mi nesto namrstena” Ja odgovaram:”Ma nije to, cekam poziv da cujem kako je bilo u vrticu”. Uto prolazi druga koleginica koja ima cerku par godina stariju nego Joca,i koja zna kako sve to ide .Cuvsi nas razgovor, samo je rekla:”Znam kako ti je, ajde kad budes imala vesti, javi mi”. Prolazi vreme, niko se ne pojavljuje, telefon cuti. Koleginica proviruje i pita:”Jel ima nesto novo?” Ja :”Nema, ne znam zasto mi se otac nije javio, vec je trebao.” Par minuta kasnije, zvoni mobilni. Jovanova svojeglavost i tvrdoglavost dozivela je kulminaciju – on je jos kod kuce prokljuvio gde ga to deda vodi, poceo je da rida, da urla, da se bacaka i valja po podu, i da se otima. Deda mu je obuo patofnice za vrtic jos u stanu, uzeo ga dok se ovaj otimao, i izneo ga iz stana. Orila se cela zgrada. U kolima se malo smirio,ali kad je video kuda deda skrece, ponovo je  udario u dreku. Deda ga je samo predao sto je brze mogao, a kada je dosao po njega, vaspitacica je rekla da nije prestao da place, da se otimao, da ga je drzala  i da nije smela da ga pusti, jer bi lupio glavom o pod. I na kraju je rekla da samo treba da budemo uporni, i da ce se  Jovan privici...

Odlazim da ispricam koleginici dogadjaje iz vrtica. U njenoj kanelariji je citav programerski tim. Moju pricu slusaju skoro svi,vrte glavom... Starije kolege koje vec imaju veliku decu, tese me da ce Jovan sada da se muci,ali da ce kasnije imati samo koristi od ranog ulaska u kolektiv. I jos mi kazu:”Ako sad popustis, gotova si...”

 Treca faza  -  Jovan je izgleda  shvatio da ga tamo niko ne muci, i da ima igracaka kojih nema kod kuce. Nevoljno ide tamo, ali se  oslobodio i sam vadi igracke iz kutija i zabavlja se. Najsvetlija tacka ove faze je tobogan koji su jednog dana vaspitacice postavile na sred sobe. Kada je deda dosao,on je bio zauzet penjanjem i spustanjem niz tobogan, nije hteo da ide kuci, vec je pokusao da dovede dedu, da se zajedno igraju.

U firmi, vecina njih koja je onog dana cula moju pricu, svracali su povremeno da pitaju kako tece privikavnje. Onaj stariji kolega je cak uspeo i da me nasmeje. Usao je u  moju kancelariju i pitao:”Kako je nas junak ? ” 

 Cetvrta faza – vaspitacice su pocele da ga hvale da je bio dobar, i da za koji dan moze i da ostane na spavanju. Ja sam se vec ponadala da su stvari krenule na bolje, a onda sam shvatila da smo opet u novoj fazi – Jovan je izgustirao boravak u svojoj jaslickoj sobi, ne zeli da se druzi, ne zeli cak ni da sedi sa drugom decom, nece ni da jede. Kada je zmu dosao juce po njega oko podne, zatekao ga je kako sam sedi u jednom delu sobe. Kada ga je Jovan ugledao, momentalno je poceo da place. Na povratku kuci, Jovan je prstom pokazivao na zgradu u kojoj je vrtic, odmahivao je glavom i govorio : ”Ne… ”

 Mali moj… nije sve u zivotu potaman…Ni mami se ne ide svaki dan na posao, pa ide…

Imam jos nekoliko dilema, pre bi ih nazvala retorickim pitanjima –

Koje sve duznosti/obaveze jedna vaspitacica ima prema deci koju cuva ?  Da li u to spada i brisanje nosa ? Jovana su vec nekoliko puta iz vrtica pokupili sa slinama koje su mu dosle do usta.

Kako je njima osmisljen dan? O tome niko ne prica. Vaspitacice samo kazu da li je plakao/bio dobar, i da li je jeo. Stekla sam utisak da se deca uglavnom sama vrte po sobi, uzimaju igracke i tako im prodje dan. Mozda gresim?

Idemo dalje....ove nedelje planiramo da ga ostavimo na spavanju. To bi u principu i bio poslednji deo njegovog boravka u vrticu. Deda ce ga uzimati oko 14:30h, i ostatak dana dok mi ne dodjemo sa posla, bice kod babe i dede.

Da ne bude sve crno, i da se ne svede sve na pricu o privikavanju, reci cu jos i da se dosta toga desava i kod kuce...Nodi, Majstor Bob i Traktor Tom su apsolutni hit. Ni vesti vise ne mozemo da pogledamo, jer Jovan ”postavlja prioritete”.

A ono sto je mene najvise odusevilo je  jedno vece kada sam resila da malo sviram i da vidim da li ce Jovan reagovati na to. Jovan je sa cudjenjem izvio vrat i pogledao ka delu sobe gde sam ja bila i odakle je ujedno dolazio zvuk. Momentalno je i on hteo da svira. Onda sam ja uzela da odsviram jednu kratku kompoziciju, koja je na kraju bila propracena zmuovim aplauzom. I Jovan mi je tapsao. A zatim je na opste iznenadjenje mene i zmua prisao klaviru, trazio da ga popnem, dva puta nasumicno pritisnuo dirke, pogledao nas je sa osmehom i poceo da tapse samom sebi  Bio je docekan nasim aplauzom i salvama smeha...Poceli smo pomalo da sviramo skoro svaki dan.

Ovo je jedna od slika sa nasih zajednickih svirki...

Idemo dalje...

Opet ne pisem... ovog puta to znaci da smo resili da aktivno provedemo leto.Bilo smo na raznim izletima,zmu i ja smo stigli malo i da planinarimo,maksimalno smo koristili ove lepe dane.Na godisnjem jos nismo bili,polako spremamo stvari,pakujemo kofere,jos koji dan i bicemo spremni kao zapete pushke...
Joca raste(doduse vec mesecima stojimo na 10.5kg),izduzio se,uozbiljio se,slusa sta mu se kaze,sam slaze kocke u kesu kad mu kazem da ih pokupi i skloni,voli jogurt, sladoled,m&m's bombonice, Nody nam je najveci hit u kuci...I jos jedna stvar koja se nije promenila od samog pocetka - i dalje koristi pelenicu za uspavljivanje...:)
Evo malo letnjih slika,takozvanih pre- morskih...

Nadam se da ce ove godine hteti malo vise da se kupa nego prosle... A nakon mora ceka nas novi veliki pocetak - krecemo u vrtic.Kako ce se snaci u novom okruzenju?Hoce li biti suza?Kako li ce se mali-veliki decko uklopiti?Sve su to pitanja koja mi svakodnevno prolaze kroz glavu. Ali,da ne zurimo. Idemo korak po korak.Prvo - more! :)

Vec par dana mislim o tome kako bi trebala da napisem  koju rec. Mucila me je misao odakle da krenem. Kada bacim pogled na poslednji post, vidim neke snezne slike. Sada uveliko traje leto, puno toga je iza nas. Nisam dugo pisala, jer se tu uplelo mnogo razlicitih okolnosti – prva i najveca je da su se kod mene na poslu desavale ne tako lepe stvari, i cela ta situacija mi je oduzimala volju za pisanjem. Naravno, i svakodnevna jurnjava posao-odlazak po Jovana- kuca- setnja – kupanje- vecera-uspavljivanje , ne daju bas puno vremena za neko piskaranje za svoju dushu. I na posletku, ima malo i mojeg nemara – kad sam vec ispustila da redovno pisem, onda mi se nije ni pisalo...

Najvaznija stvar je da je Jovan dobro, ima vec godinu i sedam meseci,raste u pravog pravcatog decka. Svakodnevno provodi dosta vremena napolju, voli da shutira loptu i levom i desnom nogom, trci k’o mator, penje se po namestaju, zna sam da se popne u stolicu za hranjenje kada je postavljena u najvisi polozaj. Zna sam da jede – ja mu u cashu(one iz kojih i mi pijemo) sipam malo jogurta, dam mu kasiku/viljusku, iseckam mu malo hranu i on sam polako nabada, uz put gleda TV ,nekad se desi da ”pocisti” i ceo tanjir. Obozava kokice(uvek me tera da mu ih kupim kad smo na keju), o sladoledu necu ni da pricam J Obozava da gleda sve vrste mashina – buldozere, dizalice, teretne kamione...Imitira njihov zvuk izuzetno verno...Kada je u jednom danu i od mame i tate dobio po jedan buldozer(igrom slucaja,i zmu i ja smo pre neki dan posle posla nezavisno jedno od drugog ugledali interesantne igracke buldozere, i odmah ih kupili), njegovom odusevljenju nije bilo kraja. Postavlja oba paralelno, gura jednog,pa onda drugog. Kada deda dodje po njega ujutro, vec par dana ne polazi bez buldozera J

Konacno je poceo da prica – doduse,jos uvek nema neki fond reci,ali trudi se da ponovi poneku rec koju mu kazemo.Par puta smo ga uhvatili kako se ”preslisava” tako sto nabraja naglas sve reci koje zna da kaze. Ovih dana u proseku svaki dan savlada po jednu novu rec. Danas je naucio kako se kaze(o iznenadjenja J ) dizalica! Doduse, on je zove  ‘dizu’.

Kad smo kod masina – zaboravila sam da spomenem usisivac ! Deda ima onaj ”specijalni”  koji ima posudu za vodu, i mogucnost dubinskog usisavanja. Jovan svaki dan zeli sam da usisava – zna da treba prvo da se sipa voda, pa da se gajtan utakne u struju, pa onda da se ukljuci usisivac. Ali to nije sve – on zna i da na  tom prkljucku za dubinsko usisavanje pritisne taster koji pokrece ceo mehanizam. Toliko je jak da moze sam da drzi taj glomazni prikljucak i da temeljno usisava tepih J Valjda ga nece proci volja za tim drustveno korisnim poslovima J

I jos jedna, po meni, najfascinantnija stvar – vec  dva – tri meseca,kada ga pitamo: ”Jovane, gde je telefon”, on krene da se osvrce po sobi, trazi ga pogledom, malo zaviruje oko fotelje, a onda kad skapira da ne ume da ga nadje, prilazi bazi telefona,pritisne
”base call” i tom prilikom, telefon krece da zvoni. On prati odakle zvonjava dolazi,  nepogresivo pronalazi telefon i daje nam ga. Kada se ovo prvi put dogodilo, zmu i ja smo bili u shoku, a sad avec podrazumeva da je Jovan glavni za nalazenje telefona.

Neka ovo bude sve za  prvi post nakon povratka ovde. Imala bih da pisem o puno stvari,ali mislim da je bolje da ovde pisanje privedem kraju i zaokruzim  ovo malo prebiranje po Jovanovim ” vestinama” J.

Naravno, za kraj sledi i slika – ovako on sada izgleda J 

Jovan je poceo da otkriva cari hodanja po dubokom snegu... I ukapirao je i da led nije bas tako stabilna podloga za hodanje,pa iskusno trazi neciju ruku cim naidje na klizavo... :)

Prvi put od kad sam postala mama, ukazala mi se prilika da stanem na skije, da se malo sjurim niz brdo,i slusam kako mi vetar zvizdi pored usiju...
Odlucili smo da ne vodimo Jovana sa sobom, bilo bi jako komplikovano. Resili smo da odemo na tri dana,na jednu jako heavy skijasku varijantu.Polazak u 3:30h iz Beograda, u 8h smestaj u sobe i pravac na skijaske terene. Zmu je resio da iskulira i da se naspava,a ja sam otisla na solo skijanje.
I ja sam bila premorena,mislila sam da je suludo i da pomislim da nakon neprospavane noci stanem na skije,ali adrenalin je ocigledno odradio dobar posao.
Po prvi put sam skijala sama.Prednost toga je da sam sama sebi diktirala tempo, nikoga nisam jurila, niko mene nije jurio,nismo se sacekivali...Medjutim, bilo je trenutaka kada sam na nekim stazama bila potpuno sama - nekoliko puta mi je palo na pamet da bih mogla da padnem,da se povredim,a nema nikoga da mi pomogne, niti znam broj gorske sluzbe spasavanja.Cim mi se ukazala prva prilika,nasla sam taj broj i momentalno ga zapamtila.
Sneg je bio onaj pravi skijaski - mekan,shkripi pod nogama, suv...Temperatura - tricavih -14C :) Konstantno je provejavao sitan sneg, skijala sam svo vreme sa skijaskim naocarima na licu. Drugog dana je magla bilo toliko gusta da ni stazu po njenoj shirini nisam mogla da sagledam. Ali nisam odustajala...Mislila sam da cu zaraditi tesku upalu misica,da necu izdrzati skijanje od 9:30h pa do 16:30h,ali sve je ispalo upravo suprotno...Jedino sto mi se desilo,bilo je drhtanje od hladnoce.To je bilo prvi put da mi se tako nesto desava na skijanju.Uglavnom sam skijala na plavim stazama, brzo sam se sjurivala do dole, ne stigavsi ni da se zagrejem...Pa onda cekanje u redu i sedenje na zici, tj. nastavak smrzavanja...Ali, sve moje probleme resavali su vruci caj i palacinke u Masincu...I nakon toga,izlazila bi na stazu, i terala do fajronta...Jedina staza na kojoj sam se zadihala je Crvena Duboka...Tamo je bila strasna guzva,stvorio se led i nekako... nije mi bilo opustencija.Ocigledno me je skijanje po Bugarskoj na koje sam odlazila u proteklih par godina malo razmazilo - tamo ni na jednoj stazi nisam naisla na led,ni na hupser...Moram priznati da led zaobilazim u sirokom luku,i nije mi prijatno kada cak samo brzo skijom preletim preko zaledjenog dela...Planirala sam da po prvi put isprobam Krcmar,ali sam odustala - da sam bila duze od tri dana na skijanju,i malo jos popravila tehniku i doradila kondiciju,otisla bih i na nju. A ovako rovita,pa jos i sama...Neka hvala...Krcmar ne ide nikuda... :)
Dok sam sedela na zici i cekala da me odbaci do vrha, gledala sam decicu kako skijaju.Neki od njih su mi bili bas zanimljivi i simpaticni dok su sa malim kacigama hrabro skijali niz padinu.Trazila sam da vidim koje je najmladje dete na skijama...Jeste da je maleni prohodao tek letos,ali luda mama vec gleda kako da ga stavi na skije...Pomalo sam i prisluskivala price mojih saputnika na cetvorosedima...Neki od njih su pricali o deci i o tome kada i kako su ih prvi put stavili na skije.Moj neki krajnji zakljucak je da moze da se proba vec sa detetove tri godine,ali ako ono nece, ne treba forsirati...Ima za to vremena dogodine...Isto tako,zakljucila sam da vec sa pet godina dete moze da skija zajedno sa roditeljima na nekim laksim stazama...
Videla sam i jednog tatu kako skija dok mu je sin na ledjima u planinarskoj nosiljci...To definitivno nikada ne bi probala.Mislim da je previse rizicno...
A onda je treceg dana sinulo sunce...Konacno sam se okurazila da na vec gore pomenutih -14C skinem rukavice i napravim par snimaka...Kad ono...na niskoj temperaturi, maleni HP nije hteo da otvori blendu...
Setih se mobilnog telefona,i napravih ovih par slika...

                                 Sunce,staza,lepota...

                 Isto ovo mesto,samo malo konkretnije - Mali Karaman

 Zavrsavam slikanje... koce mi se prsti...sjurujem se niz padinu...

A onda pred kraj dana, bas kad su zice stale sa radom, i zavladala ona lepa tisina, resih da jos napravim koji snimak.

                       Zicara "Centar" u smiraj dana

 A onda resih da probam da slikam samu sebe, da i mene ima u ovom ambijentu.           

                        Prvi pokusaj - skoro se nista i ne vidi osim mene
 

                   Ovo vec ima smisla - JagBob i zadovoljni skijaski osmeh

I dalje me drzi dobro raspolozenje,iako sam nocas malo spavala, i odjurila jutros na posao.Tri dana su proletela ocas posla,naravno da bih volela da sam i vise skijala.Ali nekako,sama pomisao da budem odvojena od Joce duze od tri dana, uvlacila je u mene neku nervozu.Shvatila sam da kad nije samnom,ta mala napast mi bas nedostaje... :)